НАШИ СМО – ОПТИМИСТА

Појава првих сунчаних дана и повишених дневних температура утицала је да напречац одлучим да у овој години скинем мргодан поглед с лица, да раширим уста од ува до ува, овлаш искезим зубе, отворим широм очи и кренем оптимистички у сусрет новом пролећу. Контам, па доста је било сивила, леденог доба, минуса, беспарице… Додуше, на ово последње се не може много утицати поштеним радом, али треба се прилагодити и живети као до сада, не од онога што зарађујеш, већ од онога што желиш. Прочитах на неком интернет порталу како су и научници издвојили неколико занимљивих идеја о томе зашто би свет за 35 година могао да постане бољи. Тад ћу имати осам банки, али нема везе, нека барем оним клинцима који ће бити рођени за двадесетак лета буде благостање. Елем, пише у том тексту да нам је вечни живот на дохват руке и да ћемо до 2050. моћи да пребацимо своје мисли и осећања на рачунар. Пише, а ја ко суманут читам, да се неки научници надају да ће за наредних неколико деценија моћи да пренесу садржај људског мозга на рачунар, чиме би омогућили људима да живе заувек у телу робота или у виду холограма и да раде ствари које у сопственом телу нису могли. Чак и ако се тај циљ не оствари до 2050, није искључено да ће мозгови људи који данас живе на нашој планети у једном тренутку у будућности бити пренети на рачунар. Сачувај, Боже! Пише да ће смртност деце значајно опасти, а ја додајем – дај, Боже. Пише да ћемо до те 2050. имати лекове за већину данас познатих болести, да ће бити 20 пута мање сиромашних, да ће нам роботи бити као најбољи другови, да ћемо имати аутомобиле без возача и да ћемо тако сви бити безбеднији. Још пише да ће коначно бити већа равноправност међу половима, да ће бити већа писменост и да ћемо “знати” све светске језике. Ма, јесам ја малочас решио да будем оптимиста, али ови га мало прекардашише. Не, не, нећу да кварим почетак приче неверицом у написано штиво неког портала, али, чисто се питам, да ли је све то реално? Да ли је реално да данас са својом платом која се не мења последњих пет-шест година, купите исту количину хране, бензина или гардеробе коју сте могли да купите када је евро био тек нешто преко 65 динара? Није. Да ли ће вам ове године бити исти порез као и лане? Неће. Да ли ћете моћи и даље да гледате ТВ без ТВ претплате уколико не купите ону црну кутију за дигитализацију или се не накачите на безобразно скупе кабловске варијанте? Нећете. Да ли вам је за грејање потребно исто пара као и прошле зиме? Није! Па како онда да будете оптимисти, питате се, уосталом, као и ја. Лакше је стиснути зубе, као пред кроше ударац, па псовати и државу и политичаре и порезнике и прљаве тепихе и подеране гаће и празан фрижидер. Лакше је накачити се на друштвену мрежу и глумити свезналицу, чаробњака за решавање свих могућих проблема на овој планети. Лакше је, али… Мој савет – попијте чај са неким драгим ликом, кажите себи да више немате ништа са оном мргодном особом која је у вама чучала до јуче, да сте од данас срећни као “смајли”! Поделите слободно време са пријатељима, сендвич са гладнима, поглед и са онима који вас нервирају, додир и са онима од којих се најчешће јежите. Гледајте само комедије и шетајте пропланцима, шумарцима и обалама. Роб куће – никада! Само лагано и пуним плућима напред. Осмех не скидајте с лица и реците свима да сте за све оптимиста!

Слободан Пајић