НАШИ СМО – А ЖИВОТ ПРОЛАЗИ

НАШИ СМО – А ЖИВОТ ПРОЛАЗИ

SassaДруштвене мреже омогућиле су да свако изнесе своје мишљење, или оно што мисли да је његово мишљење, и доноси судове о свему и свачему. Чини ми се да смо, а томе смо склони, и ту претерали.

Једни имају мишљење о свему и углавном су склони брзим, оштрим, агресивним решењима, други су у апатији, виде шта се дешава, али их ништа  не може покренути, а трећи гледају “своја посла”. Први, чини се, имају највећи потенцијал, али због искључивости ставова не могу да га каналишу на прави начин. Њима је за све  крива власт на свим нивоима, што виши ниво, већа кривица. Таквима је, ако падне грана у парку,  стигне већи комунални рачун, саобраћајац им наплати казну, крива власт. Одмах су сви лопови, јајаре, неспособњаковићи и то се, неретко, све “украси” сочним псовкама и увредама. Буде ту и погођених мета, али уз стално критиковање и неселективну паљбу по власти изгубљен је критеријум, прецизност и јасноћа. Сталне повике “лопови, лопови” замагле ствари и онда се у гомили “лопова на власти” и они који су криви утопе у масу и остају некажњени.

Фејсбук користи некима да саспу оптужбе без аргументације чиме још више замагле ствар, а то што се крију иза лажних имена отупи оштрицу стреле и када је оправдано одапета.  Такви огорченост и незадовољство усмеравају ка власти, при томе заборављајући да су за њу неретко и сами гласали. Њима је све завера, огорчени су на све и свакога, али сем “усране мотке” не нуде решења шта кад је одложе. (Не)оправдано љути, огорчени и разочарани снагу која би очишћење од тога, а удружена и уз аргументе, нешто могла променити, узалуд троше. Све се завршава и задовољава тиме да се уз нечије,  најчешће име политичара, залепи увредљива етикета.

Други се држе тога да ће ”они горе” увек радити шта хоће, да им “нико ништа” не може и да “врана врани очи не вади”. Они трпе и где не морају, прећуткују и где не би требало, савијају кичму и чекају да неко други уради оно што они неће и сматрају узалудним, па да им буде боље. Они поштују власт посматрајући је као нешто богом дано, као да нема избора, гласања, смена и разрешења. Њима је гесло “ћути, може и горе”, и ништа не покушавају. Диве се онима што псују и гунђају, али сами више воле да су у публици него на терену.

Трећи су “мали да би мењали свет” па “гледају своја посла”. Верују да је довољно бити запослен, плаћати рачуне и не мешати се у политику. Ниједни нису у праву. Разлога за незадовољство има,  такозвани “мали човек” може да промени ствари и политичари, председници, премијери, градоначелнци и председници општина нису пали “с Марса” већ смо их ми изабрали. Не постојимо ми због њих,  већ они због нас, ми смо им дали посао који треба да раде за нас. Ствари углавном нису онакве како изгледају и стално треба читати између редова и тражити одговоре. Треба сумњати у све што вам говоре, што лепша прича, више  сумње, али одмерено и без острашћености, нарочито не страначке. Због режима, политике, начина живота, најпре треба да будемо љути на себе, па онда на оне којима помињемо фамилију. И најпре треба сами да учинимо оно што можемо да  нам буде боље. Нажалост, још увек је нормално смењивати људе без образложења, страначко и родбинско запошљавање посматрати као приватљиво, а ћутање на такве појаве само даје крила онима са образима к’о ђоновима. Пре свега  треба да “оно што пребацујеш другоме, ни сам не чиниш“, јер ми и даље волимо да уђемо преко реда, али кад други то раде, гунђамо. Проблем је што трају времена кад паметни, углавном, ћуте. Када би  љути уразумили своју агресију, други се пробудили из апатије, а трећи погледали мало и “туђа” посла,  бавили бисмо се оним што је битно.

Овако ће  главне теме  бити масница фитнес девојке, која певаљка се пред ким скинула, црне хронике биће још црње, странке ће се вређати, министри носити ципеле вредније од нечије годишње плате и политичари продавати маглу. А живот пролази.

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )