СЕЋАЊЕ НА ЛОЗНИЧКИ КОРЗО – КАД ФОТОГРАФИЈА ПРОГОВОРИ
– Некада су се људу сусретали на корзоу и разговарали, а данас једни другима кликћу, лајкују, или шта већ, путем интернета – каже Раде Ракић, лознички фотограф чија је фотографија лозничког корзоа ових дана изазвала одушевљење на друштвеној мрежи
Да “Фејсбук” има својих лепих страна, показало је протеклих дана и велико интересовање корисника ове друштвене мреже који су одушевљено реаговали на постављену фотографију на којој је овековечена атмосфера са лозничког корзоа средином осамдесетих година. Фотографију је поставио наш познати фотограф Раде Ракић, који је и сам изненађен толиким позитивним коментарима Лозничана.
– Ту фотографију сам поставио пре три године али је последњих десетак дана актуелнија него икада, што само говори колико је данас више корисника “Фејсбука” и колико се информације брзо шире. Фотографију сам снимио наменски, 1983. или 1984. године, не памтим, али се сећам да сам пожелео да овековечим корзо као један од најлепших облика друштвеног живота у нашем граду. Тада су се људу сусретали на корзоу и разговарали, а данас једни другима кликћу, лајкују, или шта већ, путем интернета – каже Ракић.
Иако је он забележио фотографским апаратом готово све важније саобраћајнице у граду, снимајући их са кровова зграда, као и многе објекте којих више нема, на чијим местима су сада никле зграде или локали, фотографија корзоа је побудила највеће емоције суграђана. Свих оних који памте шетњу од “Пролећа” до “Оптике”, без обзира на временске прилике, од 19 до 23 сата, стајање испред Вуковог дома културе, некадашњег Ватрогасног дома, спортске радње “Ловац”, посластичарнице “Код Мухе” или омиљеног кафића “Код Малише”.
– Јављају се људи који се с носталгијом сећају тих времена и своје младости, који су ту проводили средњошколске дане или су се као студенти враћали викендом да се сретну са старим друштвом. Неки се чак и препознају на фотографији, што даје посебну вредност овом документу једног времена. Пошто “Фејсбук” делује на глобалном нивоу, јављају се и “лајкују” фотографију и они који су се одселили из Лознице због посла, али и они који данас живе у Аустралији или Перуу. Све их је спојила једна фотографија тог нашег корзоа и зато сам срећан што сам сачувао тај негатив – искрен је наш саговорник.
Ако буде среће, Раде, који се данас бави другим пословима, планира да објави монографију Лознице у којој би спаковао мноштво својих сачуваних снимака, вредних докумената о не тако давној, али већ прилично заборављеној прошлости нашег града. Као велики заљубљеник у црно-белу фотографију, каже да су му оне и данас драже од оних у боји и да се појавом дигиталних фото-апарата све променило јер данас свако за себе мисли да је добар фотограф.
– Трудио сам се да забележим неке важне моменте из живота нашег града. Није ми било тешко да се пењем по крововима зграда, да ноћу обилазим нека места како бих видео да ли има довољно светла за фотографисање по мраку. Тако шетајући, једном приликом сам схватио да је Лозница мрачан град. Да је улично светло слабо, да су објекти попут музеја или споменици неосветљени и да је веома тешко снимити ноћну фотографију. Данас се доста тога променило, осветљен је кружни ток, Музеј Јадра, шеталиште, али, ипак, за успешну фотографију потребно је и мало искуства, талента и пуно љубави – поручује Раде.
С. Пајић
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
