СУДБИНА МОНОКСИЛА – ДУГ ПУТ ДО ЕКСПОНАТА

Дрински моноксил, чамац издељан у стаблу храста, пронађен пре више од три године на обали Дрине, још увек није у Музеју Јадра, где би као изузетан експонат требало да привуче пажњу како посетилаца, тако и људи који се баве историјом, археологијом и животом људи пре неколико векова. После конзервирања, чамац је смештен у магацин КЈП “Наш дом”, где и даље чека на свој нови музејски живот.

– Овај изузетно очуван чамац пронађен је 26. септембра 2011. године на Дрини у Јелаву. За његову конзервацију, која је обављена у Новом Саду и већим делом у Народном музеју у Панчеву, град је издвојио нешто мање од 500.000 динара, тако да је моноксил у стању излагања. У разговорима где би он требало да буде изложен после конзервирања, усагласили смо се са Заводом за заштиту споменика из Ваљева да је то наш Музеј Јадра. Било је идеја да то буде у центру града, у специјалном стакленом саркофагу, или поред Дрине, у близини ресторана “МН”, а један од предлога био је и Тршић. Међутим, одлучено је да чамац сместимо у музеј, у простор где се сада налази гаража, а који својим димензијама одговара овој идеји и који би био претворен у изложбени простор – каже Зоран Тошић, управник Музеја Јадра.

Он објашњава да је током претпрошле и прошле године лознички “Урбоплан” урадио и пројектне предлоге који су у потпуности одговарали потребама музеја, међутим, пројекат није прошао у Заводу за заштиту споменика у Ваљеву.

– То би био затворен простор с настрешницом, са мањим амфитеатром који би могао да прими до два разреда ученика. Чамац би био окружен седиштима одакле би деца могла да прате предавања јер уз причу о моноксилу ту би могли да сазнају и многе детаље о животу на Дрини у том историјском периоду, трговини на реци и остало. Ми смо се надали да ћемо већ прећи у реализацију тог пројекта,  међутим, Завод из Ваљева имао је примедбе и тај пројекат мора ићи на дораду. Чекамо да нам Завод пошаље образложење због чега је пројекат одбијен, али претпостављамо да је ствар процедуралне природе – објашњава Тошић и додаје да је проблем и у томе што се застало у даљим испитивањима порекла чамца и прецизнијег одређивања времена из којег потиче.

Тошић изражава жаљење што су престали контакти са људима који су учествовали у вађењу чамца из Дрине, са конзерваторима, који се баве одређивањем старости, као и са подводним археологом Горданом Каровић, која је одредила да је чамац из 17. века, из периода Евлије Челебије, турског путописца, који је пролазио кроз наш крај и који је записао да је видео људе како тешу стабла, пре свега храстова, и да се у то време правио моноксил.

– Када би чамац кренуо у живот музејског експоната, анимирао би и нова истраживања. Иначе, до сада није виђен боље очуван моноксил из тог периода, а постоји их неколико пронађених на рекама у Србији – истиче Тошић изражавајући захвалност директору “Нашег дома” на разумевању и одлагању рока смештаја у њиховом предузећу, али и наду да ће ускоро чамац добити место које и заслужује

С.Пајић