СТУДЕНТКИЊА ИВАНА ВЕЛИМИРОВИЋ СВАКОДНЕВНО НА ТОЧКОВИМА – АУТОБУСОМ КА ДИПЛОМИ

Деветнаестогодишња Ивана Велимировић уписала се на студије фармације без пријемног испита захваљујући наградама освојеним на државним такмичењима из хемије, свакодневно аутобусом путује до Шапца на факултет, а месечно је карта кошта свега 300 динара мање од породичних примања

Лозничанка Ивана Велимировић (19) јесенас је почела студије индустријске фармације на Високој технолошкој школи струковних студија у Шапцу, али за разлику од својих колега, она на путу до дипломе мора да савлада не само градиво, већ и друге препреке. Ивана сваког радног дана устаје у пет, од куће на Градилишту полази четрдесетак минута касније да би стигла на аутобус у шест, у Шапцу била сат касније, још нешто више од километра препешачила до факултета и сачекала предавања од осам сати.

– Стигнем прва и морам да чекам, а у зависности од дана, предавања трају до један, два или до вечери па се неретко кући вратим тек око осам, девет увече. По мраку одлазим, по мраку се враћам и није ми баш свеједно, а и све је хладније. По повратку, у зависности од тога када сам стигла, учим до десет увече, а често останем и до два сата, иако ме у пет буди телефон. Замрзела сам сваку песму коју сам подесила за буђење. Није лако, али желим да студирам, хоћу да завршим школу  – каже Ивана.

У бараци на Градилишту Ивана живи са мајком Биљаном (50) и братом Александром (27), а једини редовни приход им је мајчина породична пензија од 10.300 динара, док је брат незапослен и труди се да заради кад год и колико год може. Ова скромна девојка оца Иванка није стигла да упозна, погинуо је пре 20 година током војне вежбе док је она још била у стомаку, а брат тек пошао у школу. Биљана их је уз много борбе и залагања подигла и васпитала сама. Већ у основној школи Ивана је показала склоност ка природним наукама, освајала је разне награде на такмичењима из математике, физике и хемије из које је у првој години средње школе била трећа у Србији у појединачном пласману, а у четвртој се окитила сребром. Успеси на такмичењима отворили су јој пут ка студирању тако да се могла уписати било где без полагања пријемног испита, али због материјалног стања и бриге за мајку која је срчани болесник, одабрала је Шабац. Ивана каже да њене другарице становање у Шапцу кошта око 200 евра месечно, тако да није постојала никаква могућност да им се придружи, а породица се са тешком муком бори да обезбеди и десетак хиљада динара за њен пут јер је то скоро цела мајчина пензија. Када се томе дода да током целодневног боравка на факултету мора нешто и да поједе, а мензе нема, да је морала куповати скрипте и књиге, а ту су и семинарски радови, трошкови вртоглаво расту.

– Купујем повратну карту са студентским попустом јер је тако јефтиније, али увек за нешто треба новац. Добро је што бар школарину не морам да плаћам, али да бих остала на буџету, морам све испите да положим. Знам колико се мајка и брат труде и жртвују због мог школовања и не смем себи да допустим опуштање и неозбиљност јер, школарину не могу да плаћам. У јануарском року требало би да положим четири предмета, а како сам из хемије положила све колоквијуме и тестове, највероватније ћу моћи да упишем оцену без изласка на испит – прича девојка коју су упознали сви шофери и путници на линији за Шабац.

Ивана је као одликаш у средњој школи примала градску стипендију, али ове године не добија ништа и очекује награду на основу освојеног другог места у четвртој години. Каже да за студентску стипендију може конкурисати тек када се упише на другу годину јер се гледа просек из претходне. Мајка Биљана поносна је на своју храбру децу и каже да се обраћала Градском већу за помоћ.

 – Писала сам им, али су они то проследили Центру за социјални рад који је одговорио да могу помоћи за путне трошкове само на подручју Лознице, а како Ивана путује у Шабац, онда не могу ништа. Пошто примам пензију, нисмо социјални случај. Тешко ми је да гледам кћерку како свакодневно путује, сад је и зима, одлази по мраку и мразу, а тако се и враћа па изађем пред врата и лакне ми тек кад је видим да иде – каже брижна мајка.

Ако све буде како треба и Велимировићи успеју да издрже три године основних, ако се потом створе услови, Ивана би волела да заврши и двогодишње мастер студије, али то би захтевало одлазак у Београд или Нови Сад. У овом тренутку то јој се чини недостижним јер је свесна да, иако јој није тешко да учи, новац игра одлучујућу улогу, а новца нема.

Н. Трифуновић