НАШИ СМО – 2016.
Већи део свог живота слушам причу како нам сад није добро, али ће нам бити боље за годину, пет, десет… Слушам како предстоје бољи дани, али они некако упорно измичу. У последње време премијер све чешће прича о томе да ћемо боље живети од 2016. године. Загледан у светлу будућност, са траговима осмеха у угловима усана, визионарски занесено говори да је уверен да ће већ 2016. Србија бити економски нормална земља, земља са најдинамичнијим растом у овом делу Европе. Како преносе медији, то ће се, вели он, остварити када покренемо Железару, МСК у Зрењанину, Азотару и Петрохемију, када покренемо производњу угља и повећамо производњу струје и када крајем 2015. или, 2016, почнемо да производимо један од најбољих камиона у Европи у прибојском ФАП-у. Волео бих да та 2016. покаже како је био у праву. Искрено, не због њега, већ због нас који смо се до сада од наших лидера наслушали више бајки него што их написаше браћа Грим и Андерсен заједно. Можда 2016. буде година почетка бољих дана, али до ње има још 13 месеци, а тих годину и кусур је у Србији превише јер ми за много мање времена можемо да доживимо што нормални народи не виде ни за век. Треба некако преживети до те 2016. Треба издржати у земљи где имамо бесну децу од 10 и 11 година која нападну Радивоја Рашу Попова, човека од 81 године, који је урадио 201 емисију за децу, и покушају да му изнуде и отму новац. Та деца-насилници имају готово 300 пријава за преступе и разбојништва, а опет су ове седмице напала једног пензионера. Треба живети у држави где деветнаестогодишњак, без возачке дозволе, седне за волан бесних кола после двадесет чашица алкохола и у смрт одвезе троје младих људи. Живети у држави где “успешни” бизнисмени узимају невероватне суме кредита, дугују ненормалне суме за порез, а хапсе их тек када “оде мас’ у пропаст”. Зашто баш сад? Ти људи су мували и раније, знало се за то, али лисице шкљоцну, чини ми се, тек када то некоме, или некима, буде погодно. Чини ми се као да се то ради плански, медијима се у погодан час понуди нова прича и продаје магла док се иза брда нешто друго ваља. Треба сачувати здраву памет док нас свакодневно трују новим дозама глупости и нелогичности, атакују на нашу интелигенцију без пардона. На неком сајту цитирају премијера да у последњих осам месеци сваког месеца имамо смањење броја незапослених и да је и овог месеца број незапослених смањен за 8.400. Наводе и да је према последњим подацима Републичког завода за статистику, незапосленост пала на 17,2 одсто. Ако незапосленост пада, значи да расте запосленост, али где? Где су ти до јуче незапослени, сада запослени?! Треба издржати у земљи где пола године из јаловишта теку тешки метали, а онда се за мање од месец дана од балвана, сламе и платна, уз нешто механизације и копања канала, направе бране које то треба да спрече. Све то уради 12 људи, а посао вреди око 16 милиона динара, не евра. Зар држава то није могла обавити пре, зар је требало шест месеци да се смисли решење и нађу паре, а до тада трују реке и приобаље? Изгледа да јесте, јер још мало овде нико неће никоме рећи ни добар дан док претходно не искалкулише какву ће му то политичку, новчану, или неку другу корист донети. Треба издржати у земљи где адвокати штрајкују два и по месеца, просветари протестују кроз часове од 30 минута, где је незадовољно здравство и ко зна ко још. Једино нема протеста пензионера. Или им је свеједно, или имају дебеле живце, или знају да ће 2016. бити година коју чекамо па ће трпети још мало, када су већ оволико.
Бог зна шта нас чека до те 2016. Тако је близу, а тако далеко. Остаје да се стрпимо, преживимо ако можемо, и надамо се, јер нада умире последња. То знамо јер толико смо их већ сахранили.
Т.М.С
