НАШИ СМО – ШЕШЕЉ
После скоро 12 година вратио се Шешељ. Када је крајем фебруара 2003. кренуо у Хаг, поручио је са митинга испраћаја да Србију чека крваво пролеће верујући да ће се за две-три године вратити овенчан славом и да ће га дочекати моћна странка спремна да капитализује његов успех већ на првим изборима. Од свега било је тачно само његово сазнање о крвавом пролећу у Србији која је данас сасвим другачија од оне коју је оставио хитајући да победи, или да избегне понижење неизбежног хапшења. Али да ће остати упамћен у историји по тамновању у притворској јединици Хашког трибунала, свакако хоће. Међутим, за будуће истраживаче судских процеса вођених пред тим судом правде биће мање интересантно како се Шешељ држао, него зашто је толико остао. Домаћа јавност, или бар њен већи део, не замара се превише филозофским размишљањима о правди и праведности, она се у данима пред војводин повратак претворила у арену ишчекујући његову гладијаторску борбу са дојучерашњим политичким синовима, спремна за навијање и клађење. Тако је Шешељ, пре него што је слетео на београдски аеродром, усталасао политичку сцену у Србији потврђујући ону народну о страху и великим очима каквим нас је погледао Александар Вулин. Да ли ће бити потврђена и истина да је ишчекивање непријатности често теже од саме непријатности, односно да је страх од Шешељевог повратка, или злурадо радовање због њега, и највише што ће се догодити, биће јасно већ у наредних неколико дана. Ако је судити по првом утиску, видели смо уморног човека који је само наговестио да од њега и даље можемо очекивати пркосни цинизам и бескомпромисну политичку борбу за коју, овог пута, има и лични мотив. Дакле, извесно је да ће то бити прави политички трилер са елементима психо-драме у којој се сукобљавају страхови, изневерена очекивања, издаја и освета са скоро извесним крајем без хепиенда за главног јунака. Наиме, већина добрих познавалаца политичких прилика у Србији слажу се у оцени да би највећи Шешељев успех могао бити тек да обезбеди повратак радикала у парламент.
Већ у недељу на митингу добродошлице Шешељ ће показати шта нуди, али тек увече у телевизијским извештајима поуздано ћемо видети и шта он може добити. Минут-два, више коментара, него извештаја… опроштајни концерт. За Шешеља у медијској изолацији слобода може постати тежа од затвора јер слобода никада не пева како сужњи сањају. У другачијим околностима он би се вратио трговима и можда би успео да поколеба део одбеглих присталица, али њему предстоји важнија битка од политичке. Не треба сумњати, међутим, да колики год био његов политички домет, у једну мету је већ погодио. Премијер који тврди да се никада не смеје или то, бар, ретко чини, у среду није скидао осмех са лица, настојећи да нас увери како Шешељ није никаква опасност за власт. ОК није за власт, али за самопоуздање јесте, јер све док је ту, и Вучић и Николић сваког тренутка ће бити свесни његовог присуства као латентне опасности да, ако ништа друго, може да извргне руглу и подсмеху све што они чине. Тескоба коју је већ изазвао, није, свакако, довољна за тријумф, али можда јесте за утеху или за забаву јер Шешељ се увек одлично осећао када би код својих политичких противника изазивао спазам плућа. Нарочито ако је са њима био у кумовским везама. Напредњацима остаје да смисле убедљивији облик отпора од овог који смо гледали протеклих дана, јер не може се против Шешеља, Шешељевом прошлошћу, нарочито ако сте хорски певали мантрицу Карловац-Карлобаг-Огулин… и све слично томе до рупе на тепиху ЕУ.
Оставимо проблеме у породици Шешељ, Николић, Вучић и вратимо се накратко нечем принципијелније природе, што је јунака ове приче, одржало у политичком животу Србије док је био у заточеништву у Холандији. То је, наравно, пресуда која као и Ђекна само што није, а не зна се кад ће. Нисам присталица поделе одговорности између Шешеља и суда за спорост процеса јер оно што је дозвољено оптуженику, није суду. Разуман рок за пресуду не штити само право отуженика него и жртава и њихових потомака да ће правда бити задовољена док су сећања на злочин свежа. Поређења ради, Међународни суд за злочине нациста у Нирнбершком процесу који је трајао само 218 дана, донео је 24 пресуде. Да ли су судије и тужиоци у Хагу мање стручни, да ли су злочини на подручју бивше Југославије тежи за доказивање или је вага за мерење лоше баждарена то су, верујем, нека од питања која интересују сваког ко још увек верује да сваки злочин мора да буде кажњен по мери правде, а не по мери политике која је, очито у овом случају била додатни тас на ваги. Али, то су питања која су на дан повратка Шешеља, очито, мање интереснатна.
Зорица Вишњић
