НАШИ СМО – ПАРАДИРАЊЕ
Када би неко из неког кутка Јужне Америке читао наше новине и гледао телевизије стекао би, вероватно, погрешан утисак о Србији. Помислио би да је то нека велика земља у дефициту са певачима и певачицама па се стално организују емисије у којима се траже нове “звезде”, да су овде људи преке нарави, склони убиствима за ситницу, да је ово место где силеџије пусте из затвора да понове злочин, где страни инвеститори стално долазе и меркају где уложити лову, да смо велика држава јер се разноразни коридори и ауто-путеви граде деценијама и да је најчешће презиме Вучић.
Била би то готово идилична слика земље у којој нема незапослености, сиромаштва, где су пензије такве да их држава креше да се не “бахате” ти пензионери, да једноставно нема великих проблема, осим што нам као да смо се на Бога камењем бацали, свако мало шибне поплава. Тај странац би пожелео доћи у земљу где се стално парадира. Пусти Рио, овде је журка. Једино што ми за свако парадирање не утврдимо одмах кад, где и шта, већ увек правимо неизвесност, биће-неће, све ради дизања узбуђења да се сви озаре кад буде параде. Била је прво “она” парада и прође готово без проблема. Вероватно би је и моја баба организовала успешно уз подршку неколико хиљада полицајаца, али и ништа мањи допринос хулигана који су “одлучили” да остану у кругу породица. Јест, би оно батињање брата, али читам, ти жандари попиће отказ. И треба. Само би било лепо да кад год неко прекорачи овлашћења, било где и било према коме, за то одговара, не само полиција, већ и други, они са ценовником за разне врсте услуга које су, иначе, дужни да пруже свакоме бесплатно, али воле да се “подмажу”. Сада је брат добио пендреком, а колико ли је других имало исти третман, али су били “обични” грађани па се све завршило са шницлом на месту убоја. Ваљда се од сада и то мења. Пошто је једна парада мало, сад правимо другу и то војну, у част седамдесетогодишњице ослобођења Београда у Другом светском рату. Позвасмо брата Путина, што Западу би прст у оку. Тако из ЕУ и САД наговештавају да им избор госта није баш по вољи, а наши почињу да врдају ко дете ухваћено с прстима у џему, па се ваде. Објави штампа да је министар војни Гашић изјавио да су на прославу позвани и председник САД Обама и британски премијер Камерон, али га наредног дана исправи Ивица да су позвани сви савезници тадашње НОВЈ, а не баш лично Барак. Пошто су Срби готово увек били добри домаћини, мало смо параду прилагодили обавезама драгог нам госта па ће, мада је све то у част одбране Београда, ослобођеног 20. октобра, војска парадирати четири дана раније, 16. октобра, у време када су пре седам деценија војници совјетске и југословенске армије још табали Швабе по белом граду. Углавном после септембра и у октобру ћемо имати параду, а хоће ли у новембру парадирати радници, студенти, просветари, сељаци или пензионери, видећемо.
Сунчане дане улепша нам и посета министра иностраних послова Аустрије Себастијана Курца који дође у Србију, да се на лицу места упозна са пројектима обнове после мајских поплава и радом аустријских хуманитарних организација. Прекјуче се састаде са премијером који рече да је извештај Европске комисије о напретку Србије бољи од свих осталих извештаја у региону и коме је гост измамио осмех. “Када разговарам са Себастијаном Курцом не могу да сакријем осмех, рече премијер на конференцији за новинаре, и објасни да, ако је уморан, то је од дводневног пажљивог читања извештаја. “Требало ми је 12 сати да га прочитам и после сам још 12 сати пажљиво радио на извештају па ако и имам подочњаке, имам их од извештаја”. Курц нам скиде камен са срца и изјавом да Путинова посета Београду неће нашкодити односима Србије и ЕУ, тако да можемо мирно парадирати.
Могли су Курца довести овде да га и ми видимо, а и он нас јер и ми смо били поплављени, и то дебело. Али нема везе, битно је да бар са Курцом дођоше добре вести.
Т.М.С
