ГОРЊА БОРИНА НА КЛИЗИШТИМА – САМО ДА СЕ ЉУДИ СЛОЖЕ

После мајских поплава изазваних обилним падавинама, у Горњој Борини су прорадила клизишта која су поједине засеоке оставиле одсечене од света. Раденко Мићић није хтео да чека помоћ месне заједнице већ је сопственим средствима али захваљујући и солидарности неких добрих људи, санирао пут који га повезује са Зајачом

Планинско село Горња Борина удаљено је од Лознице само 16 километара, али када од Зајаче кренете узбрдо по излоканом, напуклом путу који води поред депоније оловне шљаке накупљене из овдашње топионице, чини вам се да је удаљеност много већа. Уз пут нераскрчене шуме, понека кућа са времешним домаћином који нас  радознало гледа, већина напуштених разваљених кућа зараслих у коров. Путеви се насипају с времена на време, кажу нам, али због обилних падавина, бујица ризлу брзо однесе. После киша разрадила се клизишта, прете да осим путева однесу и  куће. Долазимо до последње куће до које се овим доњим путем може стићи, даље се аутом не може.

– Добар дан. Како сте? – питамо домаћицу и добијамо одговор: „Како се мора“, и све нам је јасно. Некако успевамо да се уз „пут“ који је направио трактор попнемо на горњи пут који води до Биљега на којем се налазе три домаћинства.

– Овај пут је насипан и у априлу са 28 кубика шљунка, насипање сам платио 32.000 динара. После мајских поплава прорадило је клизиште па се пут осуо на три  места, морало се ручно прокопати а ризлу која је још прошле године овде довезена добили смо од месне заједнице. Већина људи која овде ради дошла је да помогне а некима сам и платио. Мислим да ће све укупно коштати око триста евра – каже мештанин Раденко Мићић (72) чија пензија износи пуних 18.400 динара.

На питање зашто то није урадила месна заједница, каже да су добили објашњење да је пут узан и да камиони не могу да прођу, што по његовом мишљењу није тачно. Радојко, како каже, не може да чека, јер његова жена која је услед шећерне болести изгубила вид, четири пута дневно мора да прима инсулин. Пре два месеца  пала је у кому па су је једва  пребацили до Зајаче где су лекари успели да је спасу. Није хтео да чека да се то понови па је одлучио да сам нешто предузме.

Мештанка Ивана Антонић, чија је кућа баш испод овог пута,  јада нам се да после мајских поплава клизиште прети да јој затрпа кућу, долазила је и комисија за процену штете па сада чека и не зна какво ће решење добити.

Владимир Мићић нам каже да је клизиште однело и пут који води до засеока Батве и Цип где се налазе четири куће, али и да су им из локалне самоуправе обећали помоћ.

Горња Борина је још увек једино место које нема ни метар квадратни асфалта, нема ни аутобуске линије, али како каже Недељко Максић, председник ове месне заједнице, неће још дуго бити тако.

– Захваљујући граској управи, прошле године смо добили 400.000 динара за израду плана за изградњу и асфалтирање пута од Зајаче до Горње Борине у дужини од 2.700 метара који ће се радити када буде средстава, па макар и по принципу пола-пола. Дакле, пола средстава би одвојила локална самоуправа, а пола мештани. Последње две године успели смо да за чишћење снега добијемо двеста литара нафте и да плаћамо човека који одржава неколико малих гробаља која се овде налазе. Село је мало насељено, до прошле године добијали смо до 150.000 динара а сада смо изједначени са селима која имају по  десет пута више становника од нас – каже он.

Максић замера мештанима што од државе очекују да им све проблеме реши. Што се тиче пута до Биљега каже да је још прошле године било у плану његово насипање, али да камиони нису могли да дођу до кућа. Било је планирано и да се булдожером прошири пут, али се од тога одустало због размирица које су настале између њега и Раденка Мићића који је био и члан Савета месне заједнице. На замерке појединих мештана  да живи у Горњем Добрићу а председник је МЗ Г. Борина одговара:

– Не може мени нико одређивати где ћу да преноћим. Моје пребивалиште је у Горњој Борини, ту ми је домаћинство, мајка. Трудим се да дужност  председника обављам како најбоље умем и не радим то због личне користи.

Напуштајући Борину спуштамо се према Зајачи, некадашњем рударском месту у којем је у прошлом веку све врило од радника. Данас, после поновног затварања рудника и топионице, опет влада тишина. Аутобус из Лознице стигао је а пут Горње Борине креће само један ђак пешак са ранцем на леђима. Машемо а он нам отпоздравља.

В. Мићић