НАШИ СМО – НАБОДИ ГА
“Када се потучеш, најбоље је да га песницом удариш у врх браде јер ће одмах пасти. Треба гађати у чело, међу очи, у груди, под ребра и међу ноге”. Овај кратак курс нисам чуо од неког прекаљеног уличног табаџије, нити познаваоца борилачких вештина, већ од једног десетогодишњака. На питање одакле од то зна, одговорио је: “Гледао сам у филмовима, а нешто ме је научио тата”.
У време беспарице, несигурности и свих чуда којима смо одавно окружени, изгледа да смо изгубили из вида како нам, са ким и у каквој атмосфери одрастају деца. Може ли се оправдати, или бар објаснити како је и зашто могуће да када се неко потуче, остали навијају, а ретко ко покуша да раздвоји борце? Шта рећи о томе да у тучи два клинца млађи основци око њих направе круг и навијају. “Набоди га, не расправљај се са њим”, “Убиј га”, “Крши га”, “Ј… му матер”, “Удри у груди”, “Поломи му кичму”, неки су од поклича и савета које сукобљени добијају од осталих маминих и татиних “анђела”. Зар не изазива језу слика где неколико момчића петог и шестог разреда насрће на вршњака, а када га оборе, навале да га шутирају? Што је још горе, то није насумично ударање, већ се циљају груди, глава и бубрези. Претерујем? Сви који тако мисле, нека најпре размисле о томе колико познају своје чедо и знају ли баш све што се крије иза тих “невиних” окица. Да ли већина родитеља данас стварно не зна, или неће да зна, где и како им одрастају деца јер је тако лакше. Сигурно је да на децу имају утицаја насилничке компјутерске игрице и филмови, данас доступни на сваком ћошку и на хиљаду начина (интернет, компјутери, мобилни…), али где су ту, пре свега, родитељи па онда школа у којој деца проводе времена колико неки на радним местима? Немогуће је да се данас деца рађају агресивна, склона варању и лагању, без осећаја за част и поштење и да не умеју да разликују добро и зло. Пре ће бити да их нисмо научили, и да их томе не учимо, или бар не довољно. Каква су то времена када деца која су одрасла заједно и школски су другови крију једно од другог да иду код истог наставника на приватне часове (е, то је тек тема), а само зато да онај други не оде на контролни или писмени спреман и добије добру оцену? Да ли су они сами то смислили или их је неко томе научио? Нажалост, част изузецима, расту генерације егоиста, саможивих, а родитељи то оправдавају суровом реалношћу где је, да би преживео, потребно газити све око себе. Једно се заборавља, тај мали егоиста једном ће порасти, али тада неће бити саможив само према околини, већ и према мами и тати који су га тако усмерили. Е, када завршите у неком старачком дому, заборављени од вашег чеда, биће касно да се кајете. “Анђео” неће имати времена да вас позове, а камоли посети, јер мора да заради за своје прохтеве, а научили сте га да су он, или она, најважнији на свету и да прво морају мислити на себе. Они који неће да им деца буду таква, који их не уче где ударити вршњака да се највише повреди, већ да другима помогну и заштите их, такви који кажу детету – не лажи, не кради, учи јер ти знање нико не може одузети, немој мислити само на себе јер човек није острво, изабрали су много тежак пут. Треба бранити и образложити такве ставове детету које око себе види све супротно, треба истрајати, иако нема гаранције да ће вам дете сутра због таквог васпитања бити срећно, већ пре оно друго, али избор је ваш.
Све се окреће па можда за коју годину опет дођу времена када ће се ценити рад, знање, поштење и моралне вредности којима су учене неке старије генерације. Утопија? Можда, али да одгајите кретена не морате се трудити, само га пустите да ради шта хоће, све му аминујте и више од пола посла је готово. После, док се будете чудили шта би од онаквог детета, немојте заборавити да сте га, поред осталог, баш ви саветовали “Набоди га”.
Т.М.С
