КАЗИВАЊЕ СТАРОГ РАТНИКА – ПРОМЕТЕЈИ НАДЕ, АПОСТОЛИ ЈАДА

КАЗИВАЊЕ СТАРОГ РАТНИКА – ПРОМЕТЕЈИ НАДЕ, АПОСТОЛИ ЈАДА

Dragoljub Panic u opstini, Loznica Tekeris-14

(Било је време жетве када нам је осамдесет осмогодишњи Драгомир Панић из Рибарице причао о времену смрти)

“Знаш ли жде је Рибарица, моје родно село? Е, одатле сам кренуо у рат 1915. године. Прво у Битољ, на обуку, а пошто је завладала зараза, регруте су вратили кућама, па нас с јесени позваше у Чачак. Тамо нам рекоше: Правац Албанија! И кренусмо. Далеко је Албанија, а прећи је пешке по цичи зими, го и бос, без жране, то ти је да заборавиш и ко си и како ти је име. Гледаш своје другове како падају око тебе, а кад паднеш, не дижеш се више, свлада јад и чемер. Заспиш у оном белилу и помоћи нема. Гледаш их и мислиш кад је ред на тебе. Де остаде Србија? Де остаде кућа? А Арнаути не мирују – лове оне на зачељу. Ко заостане, никада не стиже остале. Знам да је њижов Есад Паша наредио да нас помажу, алж не вреди, така им ваљда нарав. Све почистили испред нас, нигде ништа. Нити дају, нит продају жлеба.

А шта Србину више треба од ‘леба? Отимали су од нас и оно мало што смо имали. Кад смо пошли из Чачка ја сам имао 67 кила, а кад дођосмо на острво Видо, измери ме Милосав Тривуновић – 34. Па ти види! Шта да причам? Шта је теже за сељака него да напусти своју груду земље. Еј, Србијо, колико смо те пута спомињали док смо ишли преко туђе проклетије… Знаш ли ону песму:

“Тамо далеко, далеко од мора

  тамо је земља моја, тамо је Србија…”

Запева и заплака старина, војник Драгомир Панић. Нећемо више о Албанији. Покушавамо да разговор усмеримо према другој српској гробници Виду, али разговор иде испрекидано. Албанију је тешко заборавити…

Зорица Аврамовић

Текст објављен први пут 7. септембра 1984. године у “Лозничким новинама”.

Цео текст можете прочитати у штампаном издању или на www.novinarnica.net

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )