НАШИ СМО – ЕКСКУРЗИЈА
Од понедељка ми непрестано у глави одзвања хит из седамдесетих година, песма “Екскурзија” сарајевске групе “Код”. Чак се сећам и омота синглице са насмешеним фацама дечака, обучених у два броја већа парна одела, у белим кошуљама, са све краватама, као мали политичари. Међу њима и један са симпатичним цвикерима. Каква коинциденција. Знате оно “четврти три, четврти два, путује екскурзија, четврти два, четврти три, ти си ја, а ја сам ти…”. Права тралалајка, обојена прљавим гитарским рифовима, да делује озбиљније, а рефрен као из Бранкове “Коцкице”. Фали још само оно “татататира!”. Сви се сећамо матурских екскурзија, тродневних путовања до Пуле, или неког другог града у бившим, удаљеним републикама. Они мало несташнији отимали су се да седну у шараге, док други, који имају проблем с мучнином од вожње аутобусом, по правилу су се хватали предњих седишта. Неким чудом, увек сам седео у средини, па сам тако имао добар преглед и комуникацију и са једнима и са другима. Возачу сам дотурао унапред снимљене аудио- касете са добром музиком, а у шарагама сам певао са осталима оно што се у том тренутку певало. Балансер. А нисам отишао у политичаре! Касније сам више заволео путовање возом, а аутобус ми је постао мало клаустрофобичан, скучен. Ваљда сам растао, а и на време сам положио возачки испит па је све ређе било прилике да путујем у друштву са онима који већ на Владића брду рашчерече комад српске кобасице, која може да се ждере и непропржена, са векном из Мијине или неке друге пекаре. Нисам био у Нишу!? Сплетом околности, само сам једном прошао поред тог града када сам ишао за Пирот. О игрању шаха током вожње у аутобусу никада ни размишљао нисам. Чуо сам да у новије време на дужим релацијама у модернијим аутобусима служе кафу и освежење. Могу мислити како су наши министри пре пар дана уживали током вожње до Ниша. Још кад се Гашић снашао за гитару, повратак за Београд протекао је уз “Одакле си селе”, преко Ивичине (односно Јоксимовићеве) “Миљацке”, до “Ово је моја кућа”. Гледам их како су весели, а труде се да буду и озбиљни. У складу са тренутком и озбиљношћу ситуације у земљи. Министарска екскурзија је ваљда требало да нам покаже да су и политичари обични људи који не морају да се возе скупоценим, блиндираним аутомобилима, са пуно пратње и гомилом људи из обезбеђења. Да и међу њима има бивших рокера, гитариста, шахиста, певача, кондуктера и другог нормалног света. Да одело и кравата не чине човека, можда тек део политичарског имиџа. Било је и оних који су ово путовање искористили за озбиљније работе, прелиставање папира, читање монографије о Првом светском рату или нешто слично. Могу мислити с каквом одговорношћу је тај дан провео возач аутобуса. Срећа да нико не рече “Вози, Мишко!”, или да се неко не сети повеза око очију и вожње у рикверц. На крај филма “Ко то тамо пева” не смем ни да помислим. Још кад народу обећаше да ТВ претплате од августа неће бити могло је и коло да се заигра, од Лознице до Врања. Како год, леп провод за почетак последње јулске седмице. Лепа слика за новине и ТВ. Како ћемо зиму дочекати, видећемо већ за који месец, али и даље верујем у наш оптимизам и неуништиви смисао за хумор, чак и када је најтеже.
Слободан Пајић
