НАШИ СМО – ШАНСЕ

Сећате ли се дана великих поплава када су хиљаде волонтера, углавном младих, јурнуле да подижу насипе, помажу у прихватилиштима и поплављенима? Сећате ли те енергије? Сакупљања хуманитарне помоћи, уплаћивања новца за поплављене? Организованих телетонова на телевизијама, где су се, додуше, јављали углавном пензионери, али је новац сакупљан. Сећате ли се прича да се земља може обновити организовањем радних акција као некада? Тих дана су се стварно под налетом недаћа однекуд извукли наша солидарност, саосећање, жеља да се несебично помогне другима. Одједном је тих дана омладина, о којој се говорило као о генерацији од које “неће бити ништа”, која само “глувари”, блене у мобилне телефоне и рачунаре, и не скида се са фејсбука, показала осећај када и треба реаговати и помоћи другоме. Невиђена невоља открила је да још у људима, а посебно младима, упркос деценијама живота у неизвесноти, одрастања под ратовима и у сталној беспарици, има снаге да се учини више, да се пружи рука другоме. Да словенска душа  није затрта, упркос сталним лекцијама и гурању у укалупљени живот те извикане Европе у којој комшија не познаје комшију и где свако гледа себе. Појавио се трачак светла на крају предугачког тунела по коме бауљамо већ предуго, а излаза нема. Нажалост, све се то распало после неколико дана. Почетни елан негде се, опет, изгубио, вратио у заклон из којег су га истерале поплаве. Показало се да у људима, народу, постоји још доброте, солидарности, још снаге која се појави  само у најтежем часу. Тај тренутак оптимизма да за нас још има наде кратко је трајао. Сетите се Крупња. Првих дана после поплава грунули су волонтери да откопавају градић из  блата. Стизали су аутобуси волонтера носиле се заставе као у време некадашњих ОРА (омладинских радних акција) када су радне бригаде из некадашњих република градили тадашњу Југу. И сада су кренуле приче како је то рецепт да се порушено обнови, али је то било кратког даха. Они који то треба да учине нису искористили тренутак да пробуђену снагу усмере на прави начин, да пламичак претворе у ватру. Уместо тога, кренуло је препуцавање ко је требало да чисти канале, ко је војну опрему продавао па војска нема довољно чамаца, ко је колико насипа направио, а ко није… Наша посла. Нестадоше силни волонтери, нестаде елана, оде у неповрат још једна шанса. Изгледа да последњих, па већ три деценије, нема никога ко уме, жели и хоће да усмери позитивну енергију на праву страну. Или можда неће? Можда је све лакше када само мислимо шта ћемо сутра и живимо у стилу “оно што ме лично не дотиче, то ме се и не тиче”. Лакше је управљати људима без воље, незаинтересованим за све око себе осим њиховог малог света у коме им није добро већ одавно, али у коме још постоје. Изгледа да још увек имамо оно мало душе, али се буди само када на нас падају бомбе, или када природа показује да нам може узети све у трену. Да ли нам је то на дну душе остало још мало кремена, мало ватре коју чувамо само за најтеже дане, или смо под налетом силних недаћа, изневерених обећања и нада посустали? Још један блесак снаге, воље и жеље је заискрио да подсети ко смо и шта смо некада били, или шта поново можемо бити само ако неко уме, зна и хоће то да усмери  на прави начин.

У фудбалу, онај ко пропушта шансе, на крају обично изгуби. Изгледа, да смо на том путу на који нас систематски гурају деценијама. Ето, на пример, Србија би ове године требало да обележи стогодишњицу почетка Великог рата и славних битака на Церу, Колубари, Мачковом камену и Гучеву? Мада смо у том рату били на страни победника, немам такав утисак? Зашто? Па није ваљда због поплава?! Бојим се да ће за много што шта оне наредних месеци бити изговор. Ко разуме, схватиће.

Т.М.С