НАШИ СМО – ДВОРСКА ЛУДА
Премијер Александар Вучић изјави ових дана да је поносан што нико не може да докаже да је у Србији током ванредне ситуације изазване поплавама било медијске цензуре. Остаде ми нејасно да ли је није уопште ни било па зато не може да се докаже, или је било, али је тако изведено да не може да се докаже?!
Кажу мудри људи да где има дима има и ватре, а код нас се ових дана баш пуши. Прво је оборен сајт “Пешчаника”, па шефице Мисије ОЕБС Дуња Мијатовић “изрази забринутост због цензуре медијских садржаја на интернету”, онда министар културе и информисања Тасовац изјави је да у Србији не постоји угрожавање медијских слобода без обзира на извештај ОЕБС-а који се, како рече, пре саопштења да у Србији постоји цензура медијских садржаја, није обратио ниједној државној институцији. Ово је баш слатко. Као оно, ОЕБС пита неку државну институцију има ли ли код вас цензуре у медијима, а ми кажемо има?! Замислите то. То је као да питате “хеј, докторе, министре, инспекторе …(попунити по жељи) да ли сте корумпирани? Јесам. Баш генијално образложење. Можда има цензуре, али је сигурно више аутоцензуре и оних који у жељи да се додворе премијеру постају већи католици од папе, па заводе ред и склањају текстове, фотке и видео-снимке за које мисле да ће угрозити његов лик и дело. Будимо озбиљни, мислите ли да Алек, чим устане, прочита све новине, целога дана слуша радио и гледа ТВ не би ли уловио некога ко жели да га нападне, аргументовано или не, и нанесе му штету. Па све и да хоће, не би могао, морао би да оде бар на неки састанак, или скокне до места где и цар иде пешке. Држава се очигледно још не сналази најбоље у области медија и друштвених мрежа, па прави грешке у корацима. Тако три особе стрпа иза решетака јер су наводно преко Фејсбука ширили панику, наводили различите бројке мртвих, веће од оних којима је тада баратала власт, чиме је почињено кривично дело ширења панике и нереда. Када се јавност усталаса држава их пусти да се бране са слободе. Повереник Родољуб Шабић каже да оцене о постојању сумње, а поготово о постојању дела, морају да се заснивају на стварним, а не на претпостављеним последицама. “Није реч о могућем изазивању панике односно ометању активности државних органа, већ је потребно да те последице стварно наступе”, поручи он. Када смо код паничарења, ко је пратио медије, видео је и чуо ко пред камерама говори да нам је “ситуација катастрофална и биће још теже”, да је ‘”у питању шта ће нам остати од земље” и слично. Мислим да би данашњи и будући владари када покушају, или помисле да контролишу медије који их критикују, требало да знају следеће. Ко ради, тај и греши, посебно ако ради 25 сати дневно. Друго-ко вам је већи пријатељ, онај који вам каже да имате на носу јутрошњег јогурта, или онај ко то види, а ћути? Некада су на дворовима крунисане главе имале дворске луде. Књиге кажу да су биле две врсте дворских луда, једне “природно” луде, а друге луде “с дозволом”. У прве су спадали они који су знали из свега направити шалу док су други за лудирање с краљем и дворанима, због каквог би други изгубили главу, имали дозволу. На дворцима где је владало бескрајно улагивање, владару је било тешко при одлучивању јер није знао шта ко око њега стварно мисли. Е, ту је била луда која му је отворено говорила како стоје ствари и била прави саветник. Кажу да је Елизабета прва својој луди дала отказ јер није била довољна критична.
Данас улогу “дворске луда” треба да имају медији, а владар не треба да гуши критичку мисао, нити слуша оне који ће због своје фотеље прећутати да су у цара Тројана козије уши. Мудром владару треба “дворска луда”, у супротном неће бити добро ни њему, а нарочито не поданицима.
Т.М.С
