НАШИ СМО – ВЛАДЕ
Александар Вучић, лидер СНС, у недељу је постао премијер Србије када су и чланови Владе положили заклетву. Вучић је седми премијер Србије после петооктобарских промена који седа у врућу столицу, а први који је по оствареним резултатима на изборима могао и сам да формира Владу. Као и његови претходници, и он ће морати да прогута горку пилулу и да заврши оно што се више не може гурати под тепих. Сетимо се, први демократски премијер Зоран Ђинђић (2001-2003) говорио је да је најважнији задатак његове Владе да на себе преузме најтеже задатке како ниједна касније не би била оптерећена притисцима и условљавањима која су долазила са Запада. Њему је припало да ухапси Слободана Милошевића, да покрене приватизацију, а по најновијим сведочењима Добрице Ћосића, спремао се и да покрене иницијативу о подели Косова и Метохије, али га је смрт предухитрила. Зоран Живковић био је премијер само осам месеци и шта год ко мислио о акцији “Сабља”, после ње Србија је бар неко време била без организованих криминалних група.
Иако је Војислав Коштуница био против изручења оптужених за ратне злочине Хашком трибуналу, он је и у првој и у другој влади (2004-2007 и 2007-2008) морао то да учини. Задесиле су га још две националне “непогоде” које није успео да спречи – распад државне заједнице Србије и Црне Горе и проглашење независности Косова и Метохије. У одбрану националне части променио је и устав због преамбуле о Косову. Мирко Цветковић (2008-2012) је хапшењем Караџића и Младића ослободио Србију притисака Хашког трибунала и за корак приближио Србију почетку преговора са ЕУ, али почетак његовог мандата поклопио се са нарастајућом светском економском кризом. Ивицу Дачића (2012-2014) је сачекао Хашим Тачи и Бриселски споразум, а захваљујући тој “горкој пилули” отпочели су и званични преговори о приступању Србије ЕУ. Иза свих њих остајао је све већи проблем економског заостајања земље, куповина социјалног мира из недозвољеног минуса и политичког мира у трулим компромисима са коалиционим партнерима, пропале приватизације, скоро милион изгубљених радних места, ужасавајућа корупција и задуженост до банкрота. Сад када смо поново миљеници и Запада и Истока, новом премијеру преостаје да се позабави економијом. То је горка пилула која је запала њему. Његов план је да реформише привреду, ојача приватни сектор и обезбеди фискалну консолидацију. На његовој страни су: национална спознаја да овако више не може, ауторитет у странци и коалицији, жеља да уђе у историју као реформатор, енергија и ЕУ на видику. Против њега су: национална измученост, неприкосновени ауторитет који прераста у култ и приколице које вуче у име политичке стабилности. Ако буде заиста одлучан у реформама како је обећао и ако буде успео да у прве две године мандата уради оно што је најтеже, онда има шансе да поентира у транзиционим посртањима својих претходника. У дану када је о својим намерама обавестио грађане Србије, мене није забринуло обећање да нам прво мора бити још теже да би нам после било боље, нисам се много разочарала ни што су у његов тим ушла и нека лица за које верујем да ни нама ни њему не могу донети неко добро, рачунам да ће испасти у другом кругу извлачења, прелетела сам и преко митинга подршке јер то су старе навике, али сенку на цео важан догађај и обећавајућу најаву новог почетка бацило је саопштење у другом дневнику РТС. СНС је уочио да је РТС против Вучића! Да није опасно, било би смешно! То није дозвољено у демократском друштву! То смо већ пробали и није изашло на добро. У том дану било је места за спомињање медија, али у експозеу премијера у којем је требало коју реч рећи и о нужности моралног и демократског преображаја друштва. О погубној штетности кристијанизације, таблоидизације и естрадизације друштва.
Опасно би било да ту горку пилулу наследи неки нови премијер. Тај не би имао никакве шансе. Зато ову не треба пропустити.
Зорица Вишњић
P.S
За евет ефендије нисам овде.
