САМАРАШ ДРАГИША САВИЋ ИЗ ЗАЈАЧЕ – НЕ МОЖЕ БЕЗ ШУМЕ И КОЊА
Дневно из шуме са четири коња Драгиша Савић, једини самараш у крају, извуче до 15 кубика, са места до којих се не може механизацијом. Месечно заради 30-ак хиљада динара, али не би мењао посао и радиће га док буде могао
Драгиша Савић (37) из Зајаче, једини је самараш у лозничком крају који уз помоћ коња извлачи исечена дрва из шума у које не може да уђе друга механизација. Свако јутро, у цик зоре, кад крене пут зајачких и пасковачких шума, помоли се за здравље и срећу, како за себе тако и за своје коње Мишка, Цветка, Бећара и Бисера, четири верна другара и колеге у послу, који се по тежини сврстава одмах иза рударског.
– Тешко јесте али ја ово волим. Стижем на места где не може трактор са сајлама. Стрме и густе шуме, каљаве стазе и шибље су окружење у којем зарађујем за живот. Нисам изучио неке школе па да седим у канцеларији, а и да јесам, ко зна да ли бих у овом лудом времену имао посао. Не жалим се јер волим ово што радим већ деценију и по, као и коње, без којих не могу дан да замислим. Кажу да ко воли животиње, воли и људе, а ја често помислим да је међу животињама некад лакше наћи пријатеља него међу народом – каже Драгиша. Не скидајући осмех са лица, препланулог од пролећног сунца и ветра, већ поприлично мокрог од зноја, прича да је самарашки занат изучио од људи из Републике Српске, који су често долазили на ову обалу Дрине да извлаче дрва за приватне власнике шума или фирме.
– Захвалан сам Брани Узелцу и Томиславу Гламочаку који су ме увели у тајне овог тешког, ризичног и неизвесног посла. За њих сам радио раније, а они су ми помогли да се пре десетак година осамосталим. Ево, и данас сам једини у крају који то ради. Са коњима опремљеним самарима идем по чекије тамо где нема другог начина да се натоваре. Сада радим у приватној шуми и од главног пута до места где су посечена и исцепана стабла има око 800 метара. Овако се мање штети шума јер за мене и моје коње потребна је само утабана стаза и ништа више. Пажљиво водим коње, мада се дешавало понекад да се оклизну и падну. Буде и повреда, а мени је то најтеже да гледам јер их волим. Зато их никад и не претоварујем. Боље дуже да радим него да ми коњи пропадну – прича вредни Зајачанин.
Вели да на сваког коња натовари по четврт кубика дрва, па тако, за дан, од седам до пет поподне извуче до 15 метара кубних. Зарада није велика и, кад одбије све трошкове за опрему, месечно му остане тридесетак хиљада динара.
– Имао сам три коња, сад имам четири, али нећу проширивати посао ако не будем могао да нађем човека који би радио са мном. Када бих имао шест коња, онда бих погађао веће послове, до 6.000 кубика годишње. Сад извлачим од 1.500 до 2.000 кубних метара за годину. Зарадим просечну плату. Иначе, самари су скупи, ето, пре двадесетак дана један сам платио 80 евра, а то раде само људи у Босни и Херцеговини. Тамо и набављам сву опрему – детаљан је наш саговорник.
Истиче и то да коње никада не туче, а кад осети да су уморни, и он предахне. Запева, а шума одјекује, па му онда и мука брже прође. Недељом никада не ради, а ни кад је киша јер, како објашњава, није добро да покисну и он и коњи усред шуме. Волео би Драгиша да има још колега, али свестан је да за овај посао поред снаге и издржљивости, мора да буде и љубави и чврсте воље.
С.Пајић
