НАШИ СМО – ПЕДАГОГИЈА
Марко се са мамом доселио у нови град и кренуо у нову школу. Тата је остао да заврши на послу још неке ствари па да им се придружити за који месец. Марка су лепо примили нови школски другови и другарице. Он је, иначе, био одличан ђак, вредан и миран дечак. Савесно је извршавао обавезе, радио домаће задатке и учио редовно нове лекције из свих предмета. Промена средине ипак је учинила своје па је из неких предмета на контролом и писменом добио четворке. Хтео је да их поправи, али су му рекли да има времена, иако је видео да су неки одмах добили другу шансу. Онда је дошло тромесечје. Једном дечаку наставник је рекао да ће добити “стаклену” петицу, другој девојчици да ће њена петица “има тачку”, а другом другу да би требало да има четворку, али ће добити пет као “подстицај”. Он је имао две четворке на контролном и ту оцену је и добио из тог предмета, а његов друг из клупе двојку па четворку, што када се подели даје три, али је и њему у дневник уписана четворка. Наставник рече, зато што је “миран и активан на часу”, мада Марко никако није могао да се сети када је тај и како био “активан” јер је на часовима ћутао као риба. Није му било јасно шта то све тачно значи и да ли у новој школи сви наставници знају да деле, али ‘ајде. Сетио се да је једном или два пута, у бившој школи, и у његовом случају примењена иста “математика”, али тада није томе поклањао пажњу. Веровао је да ће његово знање и рад бити примећени и на крају школске године награђени одговарајућим оценама. Онда је дошао и тај дан. Испред школе га је сачекао тата. Наредног дана један наставник га је на одмору питао с ким је то јуче био, а он срећан рече, “са мојим татом”. После два дана у граду га је у шетњи са оцем срео други наставник и сутрадан у школи питао ко му је то био. Поново је рекао тата, а наставник је значајно подигао обе обрве. После тога је приметио да му наставници дају шансу да одговара после контролног на коме није добио пет, јер “свако може да погреши у задатку”, па је код једнога и он добио ту “стаклену” петицу. Онда је наставница, која је била увек строга, почела да му се осмехује и дала му је пет на усменом иако му се чинило да није баш био најсигурнији током одговарања. Размишљао је зашто се то догодило? Учио је као и пре, исто се понашао, али одједном је и у његовом случају почела примена оне математике где 4 и 4 јесу 8, али је када се деле може да буде и “климаво”, “са тачком” и слично пет. Тако је Марко био срећан због бољег успеха у школи, а нарочито што су поново сви били заједно јер је његов тата коначно дошао и преузео посао начелника хирургије у градској болници. Прича није из нашег града, али би могла да буде смештена било где у земљи Србији. Учење због оцене, а не због знања и разумевања наученог, одавно је пракса, част изузецима, као и “оцењивање” професија мама и тата, а не знања ученика. Они који оцењују требало би да знају да ђаци, прваци или средњошколци, свеједно, нису ни глупи ни наивни и да брзо провале критеријуме сваког наставника који би требало да их науче правим вредностима. Не заборавите, та деца једнога дана биће лекари, адвокати, инжењери и водиће ову земљу користићи оно што су научили, и понашаће се онако како су их научили. Размислите, да ли бисте волели да вас лечи неко ко је због маме или тате завршио школе са “стакленим” петицама и десеткама? Ја не бих. Т.М.С
