ЗАВРШЕН “СВЕТ ЖЕНА” – ХОРОИНА ВЕЛИКОГ РАТА
У Музеју Јадра, прошле седмице, представљена је изложба “Милунка Савић – хероина Великог рата”, коју су у оквиру “Света жена” приредили Историјски музеј Србије и РТС.
Изложбу, чија је ауторка Слађана Зарић, отворио је Мирослав Живковић директор Историјског музеја Србије, а поставка обухвата репродукције Милункиних породичних, личних и ратних фотографија, насталих углавном у Тунису, Солуну и Паризу од којих многе до сада нису презентоване. Лик и херојска дела Милунке Савић илуструју и архивска грађа, копије докумената, реплике заставе Другог гвозденог пука у којем се Милунка борила и униформи официра и војника српске војске тог периода.
– Важно је да испричамо народу причу о Милунки јер то је једини начин да је вратимо на место где припада у историји. Ми немамо већу жену од ње. Не зна се да ли је била већи херој у рату или у миру – каже Живковић.
Он подсећа да је Милунка била сахрањена на обичном гробљу, а да је тек недавно премештена у Алеју великана, где нико није сахрањиван од 1926. године, када је затворена. – Милунка је од Скупштине Београда, пред крај живота добила мањи стан, а када је умрла, учињена је лаж јер је на умрлици писало да ће бити сахрањена у Алеји великана, што није учињено. Сахрањена је поред своје ћерке, на обичном гробљу, а вођен чињеницом да заслужује место у Алеји великана успео сам да то и издејствујем. Милунка је прошле године, када је обележено 40. година од њене смрти, сахрањена у близини свог команданта војводе Живојина Мишића. Иначе, ова хероина има само један споменик у Јошаничкој Бањи и једну или две улице које носе њено име. Ми настојимо да Милунка добије споменик и испед Историјског музеја Србије – објашњава Живковић.
Изложба о Милунки већ је доста пропутовала по Србији, од Београда, преко Зрењанина, Рашке, Краљева, Чачка, до Лознице, а већ 6. априла видеће је и публика у Бањалуци.
Милунка Савић је рођена око 1890. године у селу Копривница, у Рашкој. По објављивању Указа о мобилизацији 1912. године, одлучила је да се пријави под именом Милун Савић. У Балканским ратовима борила се преобучена у мушкарца, а кад је рањена у Брегалничкој бици, лекари су схватили да је реч о жени. И у Првом светском рату била је добровољац, део Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске “Књаз Михаило”. Истакла се као бомбаш у Колубарској бици и ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима, а на Кајмакчалану је заробила 23 бугарска војника. Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу “Милош Обилић”. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. Без школе и самоука, после рата је радила као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, а после две године добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке, а за заслуге у рату, од државе је добила имање крај Новог Сада. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама отишла је у Београд. Запослила се као чистачица у Хипотекарној банци, где је провела највећи део радног века. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију, а уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. Са својим скромним примањима ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села, а за време Другог светског рата Милунка је држала болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због тога је шест месеци провела у логору Бањица, а након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Скупштина града Београда 1972. године, доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на четвртом спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
С.Пајић
