ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – МНОГО ВИШЕ ОД ИГРЕ
Мало је познато да су се и за време Другог светског рата у окупираној Лозници одржавале често фудбалске утакмице, у којима су главни ривали били локални клуб “Трговачки” и фудбалски клуб “Србадија” који је 1942. године основло немачко-рударско предузеће “Монтанија”. У “Србадији” су играли углавном радници запослени у руднику “Зајача”, мада је поред њих за тај клуб наступало и неколико веома познатих фудбалских имена из Београда као што су Марко Валок, Стеван Каранфиловић и Секула Шпаравало, који су долазили у Лозницу на утакмице само из материјалних разлога, јер су за сваки наступ добијали рударске бонове за животне намирнице. Ипак, иако далеко мање познат од београдских “професионалаца”, најпопуларнији међу фудбалским легионарима “Србадије” био је играч из Босне Милош Поповић Брбљо, такозвани лознички бомбардер, који је толико изгарао на једној утакмици између “Србадије” и БАСК-а из Ваљева, да је у жару борбе избио чак један зуб противничком играчу, чему је публика одушевљено аплаудирала. Уз сву муку коју је проузроковало ратно стање, временом су се код Лозничана развијале све јаче и јаче навијачке страсти, па су се поједине утакмице доживљавале као симболични сукоби између наших грађана и “странаца”. Кулминација такве еуфорије десила се на утакмици између “Србадије” и немачког лозничког гарнизона, на којој су домаћи играчи носили исте црвене дресове као и тадашњи репрезентативци Србије. Чим је утакмица почела публика је здушо кренула непрекидно да скандира:
– Црвени! Црвени!
То се нимало није свидело Гестаповцима, па су захтевали да навијачи одмах престану да узвикују тај слоган. Међутим, пошто се нико на њихово упозорење није обазирао, уследила је жестока реакција наоружаних Гестаповаца, који су међу публику пустили своје дресиране псе, због чега је убрзо настао прекид утакмице.
Колико је фудбал Лозничанима у току рата значио много више од обичне игре, показало се и уочи саме капитулације Немачке, чија је пробрана војска из Јадарског краја заузела Зворник, и са тог положаја 8. новембра 1944. године испалила неколико граната на Лозницу, што није спречило Лозничане да истог дана, нешто касније, масовно дођу на игралиште иза Соколане, како би навијали за своје љубимце на раније заказаној утакмици.
Међутим, само што су играчи истрчали на терен из Босне су поново почеле да фијучу гранате, од којих је једна експлодирала поред самог игралишта, после чега је настала општа јурњава ка најближем склоништу. На тај начин се окончала једна ера фудбалских утакмица, на којима су Лозничани доживљавали често и много лепих тренутака, тако да су на час заборављали на све ратне страхоте, које су срећом већ следећег пролећа отишле у историју.
Зоран Тешић
