ПУКОВНИК ПИЛОТ МИЛАДИН БОГИЋЕВИЋ – ИЗ ДОБРИЋА У ОБЛАКЕ

Добрићанин, пуковник пилот Миладин Богићевић имао је успешну војну и цивилну каријеру, постигао све што се у ваздухопловству могло у овом делу света, а каријера му је препуна узбудљивих доживљаја

Дечак, који је био међу најбољим ђацима у лешничкој основној школи, пријавио се на конкурс за војну гимназију у Мостару мислећи да је немогуће да он из Доњег Добрића постане пилот. Међутим, Миладин Богићевић не само да је то постао, него је у ваздухопловству постигао све што се могло на овим просторима.

У летачкој каријери доживео је много тога, а у сећање му се урезао Ђурђевдан, његова крсна слава, 1981. године. Са бихаћког аеродрома полетео је на Мигу 21, а при крају лета дошло је до проблема са навигацијом. Горива је нестајало, шансе да пронађе аеродром више није било и наређено му је да напусти авион.

Кад закаже навигација

Катапултирање није ишло лако и морао је ручно да одбаци кабину. У том тренутку оптерећење је 21 Г, а како је он тада имао 75, начас је тежио више од 1.500 кг. Према његовој рачуници налазио се изнад мора док је пропадао кроз облаке.

– Код нас се на 3.000 метара одваја седиште, а то је могуће и ручно учинити и отворити падобран. Никада се пре нисам запитао како знати када је та висина и да се седиште није само одвојило. Човек тада прво погледа да ли се падобран отворио, а ја сам био у облацима, била је ноћ и купола је деловала мала у односу на ону каква је била када сам скакао – присећа се Богићевић.

Спустио се у њиву близу далековода, дотрчали су неки сељани и помогли му да се пребаци до пута. Испоставило се да је пао крај Братунца, близу завичаја. Дошао је у полицијску станицу и рекао шта се десило  стојећи у поцепаном комбинезону с кацигом у рукама.

– Имаш ли, ба, личну карту? – питао ме је дежурни, а ја немам ни џепове. Утом наиђе инспектор, саслуша ме и пита да ли је било још некога у авиону. Кажем да није, а он пита да ли сам сигуран! Одведу ме у болницу, доктор неки Арапин на специјализацији, дају ми телефон да позовем Бихаћ и обавестим их где сам – прича пуковник.

У узбуђењу Богићевић не каже у којој је болници, а командир из Бихаћа заборави да га пита, али му каже да шаље хеликоптер. Преко полиције добију информацију где је, али у то време мало ко је знао за Братунац. Пронађу га на карти, али се испостави да је то неко село. Срећом, неки пилот Жика имао је тетку у Братунцу па Богићевића тако преко Жикине тетке и пронађу. Због повреде пршљена тада је завршио летачку каријеру на авионима са избацивим седиштем и прешао је у транспортну авијацију.

…Ваљда нам није било време…

Као пилот транспортног двокрилца учествовао је 1986. у снимању другог дела холивудског филма “12 жигосаних”. Била је зима, снимало се на њиви у близини Велике Горице, писти из светског рата обновљеној за потребе филма, а Богићевић и колега имали су задатак да полете тик изнад камиона док око њих експлодирају мине претећи да запале платнену оплату. Узлете, али у мраку и облацима не успеју да се врате на “писту” те одлуче да слете у Загреб. Међутим, аеродром затворен, лед, видљивост слаба, али друге нема. Авион није имао опрему за инструментално летење, ни за разлеђивање па је слетање било ризично, али су успели не слутећи да мукама није крај.

– Не знам како смо успели, било је клизаво, а авион окован ледом, ваљда нам није било време. Дођемо на стајанку кад стражар, војник на одслужењу војног рока, репетира пушку и хвата заклон, “Ко је ово, шта је ово?”. Не пуцај, повичемо, наши смо, а он каже “какви наши с кукастим крстовима”. Ми заборавили да смо исцртани свастикама. Нареди да изађемо с рукама на потиљку, а степениште залеђено, клизаво… Стигне узбуњена стража и разреши се збрка. После нам је рекао да је замало рафал развукао по нама – сећа се Миладин кратке и замало неславне “глумачке каријере”.

Богићевић је касније постао шеф кабинета команданта ваздухопловства Љубише Величковића са којим је летео на Мигу 29 и за којег каже да је био изузетан човек. Величковић, каже Богићевић, током НАТО агресије није био у склоништу, сваку ноћ је проводио на другом положају, а више пута је и летео. Једном се вратио изрешетан, а за земљу је и живот дао у једном нападу агресора.

Први међународни аеро-митинг у Београду организовао је Богићевић 1997. године, а прелаз са цивилног на војни део осмислио је као долазак ЈАТ-овог ДЦ-10 у пратњи по три авиона акро-групе са обе стране. То никада пре нигде није било урађено па је слика обишла свет

Касније је Добрићанин постао војни изасланик у Италији, а потом шеф кабинета министра одбране. По одласку у пензију ангажовао га је “Аероинжењеринг”, радио је за пар италијанских и наших фирми, а потом и у Српско-азербејџанској привредној комори. За цивилну каријеру каже да му је открила колико је војска, уз све критике које је имао, била, заправо, стерилна средина са тек покојом бактеријом.

Н. Трифуновић