НАШИ СМО – СИМУЛТАНКА
Ни краће ни сморније кампање. Ако изузмемо раздраганог Ивицу Дачића и Коштуницу који је направио крупан искорак у покушају да се осмехне и чак запева са Бором Чорбом, сви други су били забринути, изнурени, неки и резигнирани, мада је повремено било и еуфоричних испада. Плашили су нас тајкунима, екстремистима, дужничким ропством, тоталитаризмом и још којечим, а онда у завршници и нешто лепих обећања ако се одлучимо за реформе и визије да се може живети и без стезања каиша. Возићемо се мерцедесом из домаће радиности, носити “Сваровски” кристале, и ако све буде како је речено, могли бисмо већ сада да размишљамо о некој некретнини у Београду на води. Ко не воли ништа од тога, нека се лати пољопривреде, ту је перспектива.
Могло је то све боље, разиграније, оптимистичније, духовитије. Али, коме је до тога? СНС мора до краја да одигра своју улогу победника са засуканим рукавима, усредсређеног на решавање проблема, а сви остали (изузев ДС, ДСС и СРС јер би то био неприродни блуд) добре момке на које се може рачунати. Зато су ово били први избори на којима се рат водио у позадини међу другопозивцима док је најјачи са безбедног растојања мудро потпиривао ватру и дозирано све њих чинио несигурним, повремено и очајним у немоћи. Но, истрпети се мора када је улог велики. Кандидат за највећег губитника са почетка кампање СПС одиграла је своју ролу “Не боли ме ништа”. Колико год да су ударали Дачића по таблоидима и бананом и кланом, он не само да није падао у депресију, него је постајао разигранији до бурлеске, усредсређен на седло и циљану бирачку групу. Да ли су овом разметљивом самопоуздању допринели Кетрин и остали другари, који, како се нагађа, инсистирају да он остане у игри, или он већ зна да хоће.
Па, ако Дачић остане у игри, чему избори? Или смо сви ми погрешно проценили да је ово такмичење за прву пратиљу, а заправо је за другу. Ону која ће бити најслабија карика, кочничарка реформи и у сваком случају резервни разлог за реконструкцију Владе и ко зна, далеко било, опет ванредне изборе. Верујем да Вучић, као добар шахиста, већ сада зна како ће водити нову партију од почетка до краја. Зато су му потребне мале странке и у својој и у коалицији за власт, које може жртвовати у сваком тренутку, а да не угрози игру. Питање је зашто све оне пристају на то? Да ли је у Србији власт постала егзистенцијално питање и где су се изгубила уверења, принципи и достојанство? Ако може свако са сваким, без обзира на разлике, онда све ово личи на куплерај у којем пристојном човеку није место. И, што је веома важно, какве шансе у оваквом поретку има нека нова странка или група грађана? Никакве, све док је огроман новац у игри, а сиромаштво у народу. И за демократију је потребно социјално благостање које уноси мир из којег се боље види где је коме место.
А, дотле, и наши животи све више личе на партију шаха. Ми смо они луди пацери, давно матирани, а навучени на игру. Наше место се бар зна. Можда се зато нико и не труди око кампање.
Зорица Вишњић
