ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ТО СУ БИЛИ ДАНИ
Последње суботе у мају, ове године, генерација матураната лозничке гимназије из 1969. године, којој припадам и ја, одржаће још један школски час, на којем ће се као и сваке пете године раније, наћи поново сви у својим средњошколским клупама и евоцирати успомене из незаборавног периода свог живота. На сваком претходном, традиционалном, окупљању, поред личних, ђачких згода и незгода, обавезно су се спомињали и поједини професори, међу којима су најчешће на тапету били математичари Воја Јеринић, Стојадин Филиповић и Љуба Катић. Човек непомичног лица, професор Јеринић, који је ступио на службу у Гимназији исте 1965. године када смо и ми кренули у први разред, уливао нам је такав страх у кости, да се многи тадашњи ученици, по споственом казивању, због њега понекад и данас буде из сна. Сушта супротност од Јеринића био је његов колега Стојадин Филиповић Витица, код којег смо у другом разреду сви одмах уочили да се слабо сналази, не само кад предаје нове лекције, већ и приликом давања оцена, које су се на наше запрепашћење кретале од нуле до десетке. Наравно, десетка је била резервисана за ђака наше генерације, а по мишљењу многих професора и једног од најбољих лозничких гимназијалаца свих времена Бошка Милисављевића, због којег је Витица током предавања, која је редовно преписивао из једне свешчице, једним оком гледао у таблу, где је писао, а дугим оком у Бошка, стрепећи све време да нешто не прогреши, јер је то Бошко у истој секунди регистровао. Ипак, посебна прича био је легендарни професор математике Љуба Катић, који не само да је био изванредан предавач, већ и прави шмекер, којем, иако нам је некада деловао одсутно, нисмо могли да продамо ниједну нашу фору, пошто би нам увек доскочио и показао, “ко коси, а ко воду носи”. Иако се у једном одељењу четвртог разреда узалудно мучио са тројицом ученика који су били тотално незаинтересовани за математику, ипак му је било жао да их остави да понављају годину, па их је једног дана уочи закључивања оцена заједно извео пред таблу, издиктирао задатак и рекао:
– Ако решите тај задатак, добићете оцену добар три!
Док су они писали оно што су им другови из клупа шапутали, професор Катић је гледао кроз прозор претварајући се да ништа не примећује. Кад су завршили, сва тројица му радосно довикнуше:
– Професоре, решили смо задатак!
Чим је уочио да је задатак тачан, професор Катић их упита:
– Шта сам вам за то обећао?
– Професоре, обећали сте нам оцену три!
Тада их професор Катић преброја и рече:
– Ја своје обећање испуњавам – теби један, теби један и теби један – то је укупно три, зар не?
Схвативши да им подвала није успела, сва тројица оборише главе и одоше на своја места. Наравно, професор Катић им је ипак закључио позитивне оцене, после чега су се уписали на студије и постали врсни правници, и што је још веома важно, добри и честити људи, као и већина од те изузетне генерације.
Зоран Тешић
