НАШИ СМО – ТИШИНА

НАШИ СМО – ТИШИНА

bobanТаман човек помисли мало је времена за бурну предизборну кампању, за скупе рекламе на ТВ и огромне главе на билбордима, кад не лези враже. Мало помало, захуктава се како време измиче. Чујем како комшију дете пита зашто је на билборду поред месаре исписано презиме Дачић, са тачком на крају речи. Објашњава дете да то не би тако требало, осим ако није у питању реченица. Чуди се дете како то може без глагола или каквог придева, а невољни отац подиже и спушта рамена, невешт да правилно одговори. Мисли човек, само ће ти се касти кад стасаш да и сам бираш своје председнике, потпредседнике и све друге. На истом билборду, са друге стране, плакат супарничке странке која обећава будућност са борбом “за радна места”. Испод билборда нека жена мотком преврће по контејнерима, који, узгред речено, постављени на углу раскрснице прилично ометају нормалан саобраћај. Додатну сметњу прави и младић са колицима привезаним за бицикл, који скупља бачене картонске кутије. Као секундарна сировина оне су му једина могућност да нешто поштено заради и обезбеди векну хлеба (као сав нормалан свет) и нешто саламе. Ако промашите билборд или редовне телевизијске “предизборне програме” у “плаћеним терминима”, без панике. На улици се надајте пресретачима који вам нуде летке, траже потписе или вас директно питају – Да ли сте за Вучића? Гора варијанта је када вам слични, са роковником у руци, покуцају на врата тражећи исто. Чисто легитимисање. Следећи кажу “време је”, а поштен човек се пита – за шта? Иста лица, слични сценарији, а народ ћути и гледа. Тачно је, што неко рече, кад тишина проговори, далеко се чује, али да ли је то та тишина? Неко записа и да кад тишина проговори, урлају заборави. Да ли је то – то? Постоји и једна сјајна композиција из 1966. године, такође се зове “Тишина”, а изводи је трубач Маријан Домић. Али та мелодија је често означавала повечерје у логорима извиђача. Било како било, тек ујдурма се захуктава, све су чешћа препуцавања међу страначким функционерима, а, рекао бих, није ретко и непоштовање одређених прописа током политичких надметања. У изборној кампањи, како су указала три независна контролна органа, Заштитник грађана Србије, Повереник за информације од јавног значаја и Агенција за борбу против корупције, не смеју се “употребљавати јавне службе и ресурси, нити задовољавати здравствене и социјалне потребе грађана”. У њиховом апелу се наводи и то да су недопустиве предизборне активности “од врата до врата”, по школама или обдаништима. А шта се дешава? Уколико вас мрзи да скокнете до болнице и измерите притисак или ниво шећера у крви (умало не рекох олова), то ће вам већ омогућити нека од странака на штандовима поред пијаце, на шеталишту или у сеоским задругама и домовима културе. Ако убодете термин, ето ту и упаљача, хемијске оловке, неког летка са политичким порукама, беџева са сликама “вођа”, капица и шалова са логоима партија. Пуне руке. Шта ћеш више. После свега препоручујем да ову недељу искористите како год желите, опуштено, у друштву фамилије, са пријатељима, а за ону наредну, 16. марта одлучите сами. Сами премерите шта вам је чинити. Неки ће отићи, неки ће доћи, а неки ће само измењати столице. Ми смо поново на истом.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )