ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЊИХАЛО СТРАВЕ
Поред великих историјских спектакла и класичних вестерна, најгледанији филмови у лозничким биоскопима у Вуковом дому и на Градилишту, током 50-их и 60-их година били су филмови страве и ужаса. Посебно интересовање у малој варошици Лозници владало је за филмове великог мајстора тог жанра Алфреда Хичкока, поготово за његова ремек-дела из тог периода “Вртоглавицу”, “Север-северозапад”, “Психо” и “Птице”, мада су тапкароши задовољно трљали руке, када су се на репертоару налазили и поједини филмови такве врсте и из “Б” продукције, као незаборавни “Крик страха”, “Њихало страве” и “Дракула”. Пошто је малолетницима без присуства њихових родитеља гледање таквих филмова било забрањивано, поједина несташна деца, у коју сам се тада убрајао и ја, довијали су се на разноразне начине да на улазним вратима биоскопске сале избегну непријатан сусрет са строгим разводником Бошком, и задовоље своју знатижељу.
Тако једне вечери уочи приказивања поменутог хорора “Њихало страве”, шћућурен у ћошку биоскопске сале Вуковог дома поред ужарене пећи, заједно са још једним десетогодишњим вршњаком из Мале, и пресрећан што сам се на волшебан начин провукао незапажено поред разводника Бошка, једва сам дочекао тренутак да се погасе светла и почне пројекција. Иако је током првог дела филма било неколико напетих и језивих сцена, у препуној сали владала је донекле опуштена атмосфера. Али када се на платну појавио стари напуштени замак, између чијих је високих мрачних зидина испреплетаних густом паучином на прашњавом столу лежала разапета и завезана главна јунакиња, изнад које се уз језиву шкрипу клатило огромно сечиво, у сали Вуковог дома је истог часа завладала гробна тишина. Међутим, када је напетост у публици достигла кулминацију, пошто се сечиво после сваког замаха спуштало све ниже и ниже, наговештавајући да ће убрзо немоћну девојку пресећи преко стомака напола, мог вршњака из Мале ухвати паника, па кроз плач пискавим али продорним гласом узвикну:
– Ајоој, Ајко, мајко, гушава! Који ме к . . . тера да дођем овди, да гледам шејтане!
Док се у публици полако стишавао жагор и смех, пошто се сцена у замку још није била завршила, поред пећи се као дух однекуд створи чика Бошко, који мене и дечака из Мале ухвати за уши и истера из сале.
Зајапуреног лица и ушију кренух ка својој кући, сав престрашен, не знајући да ли више од застрашујућих сцена из филма, или када ми се пред очима из мрака у сали Вуковог дома, указала силуета љутитог разводника Бошка.
Зоран Тешић
