НАШИ СМО – НЕДОСТОЈНИ
Замислите да се данас сретнете са неким од српских војника чија је крв пре сто година натопила сваку стопу Цера или Гучева, да ли бисте имали петље да их погледате у очи, или бисте оборили поглед. Надам се да у нама има још толико људскости да би нам поглед пао, а душа, ваљда је још има, пожелела да у земљу пропаднемо од срамоте. Колективне и појединачне. У години када треба достојанствено обележити стогодишњицу почетка Великог рата, али и прве српске, уједно и савезничке, победе на Церу или чувене битке на Гучеву, наша држава Србија понаша се ноншалантно и у тако познатом стилу “лако ћемо”. Србија је у том рату била на страни победника и поднела је огромне губитке. Процењује се да је изгубила између 1.100.000 и 1.300.000 људи, односно готово трећину укупног становништва или чак око 60 одсто мушке популације. Зар то, као ни прелазак Албаније пешке, пробој Солунског фронта, Кајмакчалан и други бојеви нису довољни да велики јубилеј дочекамо спремно и на начин достојан наших предака. Не. Наша држава понаша се као да се није и пре десет, пет, прошле године знало за стогодишњицу. Да ли је нормално да се, како је недавно писала “Политика”, академска јавност упозорава да је крајње време да се озбиљно уђе у процес организовања обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, а да председник Николић од октобра чека одговор на питања о плановима и фази припреме програма за обележавање стогодишњице. Влада јесте формирала Организациони одбор, али јавност, колико ми је познато, није упућена шта се ради. Иначе, и да није стогодишњица, зар је нормално да до Текериша и Гучева воде лоши путеви све ове године, да на Гучеву код споменика не раде рефлектори, да су из ограде око њега почупане цеви, да је прилаз вечној кући војника чешће пун смећа и трагова роштиљања него што је чист, да је тек прошле године неко добио на управљање овај простор који је до тада био свачији и ничији?! Како бисмо се понашали да смо били на страни поражених, када смо овакви као победници? Стално очекујемо да нас други уважавају, а сами себе не поштујемо, а нарочито не наше претке. Једна далеко млађа држава, са и те како сиромашнијом историјом као што су САД од свог “Дивљег запада” створила је чудо. Снимљено је милион вестерна, од тога направљено нешто чиме се Амери поносе, а у ствари су величани револвераши и демонстрација силе белаца над Индијанцима. Отимачина територије, уништавање једне богате културе, данас се то зове геноцид, величан је и направљен да цео свет зна за Вајата Ерпа или Дока Холидеја. А ми? Имамо о Првом светском рату “Марш на Дрину” снимљен 1964, пре ПОЛА ВЕКА, и свежији “Свети Георгије убива аждаху”, уз још нека не баш позната остварења. Неко мудрији, одавно би на филм “ставио” судбину Момчила Гаврића, Милунке Савић, војводе Живојина Мишића, бранилаца Београда и мајора Гавриловића, прелазак преко Албаније, бој на Кајмакчалну, пробој Солунског фронта… Гледало би се и запамтило, какви смо и ко смо били, како су нас вишеструко јачи газили, али нису прегазили, били бисмо поносни на претке који су у опанцима срушили једно царство. Нажалост, све то нисмо урадили ни сто година после и онда се чудимо свему што нам се догађа, што нисмо успели да сачувамо оно што су наши преци стекли губећи животе. Прошао је век, а ми још не знамо где смо, куда идемо ни шта хоћемо. Док су земље победнице још прошле године знале како ће, где и када обележити јубилеј, ми кулирамо. Ето још једне прилике да се избламирамо, покажемо незрелост и неозбиљност, а најгоре је што само показујемо колико смо недостоји предака.
Заборављамо важне ствари и живимо у, наводно, декинтираној држави која ће из изгребане касе извући непланирано нешто више од милијарду динара за ванредне изборе, али која нема и не зна где да нађе новац за лечење деце. Срамота треба да нас буде, не само изгинулих предака него и нас самих кад станемо пред огледало, ако уопште то још радимо, како се понашамо и како живимо. Недостојни.
Т.М.С
