ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЉУБАВНА СТРАНКА

Широк осмех, златан зуб, брчићи и фризура а ла Клерк Гејбл, били су заштитни знак Драгана Гарабиљевића Каре, популарног конобара из лозничке “Градске кафане”, који је због свог шаљивог наступа на државној телевизији, у децембру 1990. године, током представљања програма његове новоосноване Љубавне странке, на првим послератним вишестраначким изборима у Србији, постао познат чак и ван граница наше земље. Захваљујући тадашњем изборном закону, по коме је за учешће на изборима било довољно да се прикупи свега сто потписа грађана, вицкасти Каро, непоправљиви освајач женских срца, искористио је јединствену прилику да пред милионским аудиторијумом преприча и неку од својих многобројних љубавних догодовштина. Тиме је он, због свог веселог духа, не схватајући тад довољно значај тих историјских избора, заједно са “чувеним” председничким кандидатом Николом Шећероским, и још некима сличним, увесељавајући народ омаловажавао и многе друге озбиљне председничке и посланичке кандидате, што је вероватно био и циљ аутора изборног закона.

Каро је уочи избора промовисао програм Љубавне странке и на неколико трибина у Јадру и Мачви, где је присутне саветовао да, уколико желе да дају глас његовој странци, не оклевају ни случајно, наводећи као пример једно своје путовање возом од Загреба до Руме, које је због прелепе девојке из Ниша, коју је упознао у купеу, уместо неколико сати, трајало цела два дана. Наиме, пошто му се тек пред Румом развезао језик, Каро тад није ни размишљао да изађе из воза. Међутим, како је разговор до Београда текао у сасвим другом правцу него што је планирао, а девојка му се све више и више допадала, он као омађијан, стиже с њом чак и до Ниша. Ту му се она љубазно захвали на друштву, и за  помоћ око пртљага, и нестаде у маси, а Каро остаде сам на станици да хвата следећи воз за повратак. Схвативши тек тада где је погрешио, Каро се лупи по челу и рече на глас:

– Шта ми би, па ја је ништа конкретно не упитах!

Наравно, после завршених избора, чији је скор био и очевиан, велика већина странака и председничких кандидата убрзо падају у заборав, док је Каро, за разлику од Шећероског који понавља своју улогу и на наредним изборима, и даље забављао госте причама о својим донжуанским подухватима, обично после фајронта у “Градској кафани”, где сам га често слушао и ја, и са осталим друштвом зацењивао се од смеха.

Зоран Тешић