НАШИ СМО – ДУХ
У временима кризе, транзиције, стезања каиша (које нам и сада у захукталој изборној кампањи поједини обећавају) напаћени српски народ се спасавао хумором. Међутим, не било каквим хумором већ сатиричним погледом на свет око себе, посебно на главешине које нам “ капу кроје и одело шију“. Врцави српски менталитет и ваљане досетке забављале су вековима широке народне масе захваљујући којима би бар на тренутак заборављали своје свакодневне проблеме. Срби су се некада, али и сада, смејали Нушићевим комедијама, које очигледно немају рок трајања. Смењују се године, мењају се људи, али навике остају, постале су саставни део оних који окусе власт, ту најопаснију психосоматску болест. Са развојем технологије добили смо радио и те-ве пријемнике а са њима нове могућности да развијамо свој урођени таленат подсмевања онима на власти, али и самима себи јер смо их баш ми поставили ту где јесу. У време Тита имали смо Чкаљу и Мију, касније је дошао неприкосновени Минимакс са својим ТУП-ТУПОМ, у време Милошевића и опасних 90-их засмејавали су нас ИНДЕКСОВЦИ који никога нису штедели, па ни потоње ДОСОВЦЕ. И где смо сада, кога данас имамо да нас развесели оштрим, или суптилним досеткама? Имамо Ивана Ивановића који је одлично стартовао, али као да се уморио и некако постао сувише улизнички настројен када му политичари дођу у госте. То ми личи на оно “пљуни па полижи“ а то је баш гадно. Без обзира на то гледам га и слушам и даље јер ми је симпатичан посебно када угости људе који немају везе са политиком. Тек тада човек може да се опусти и насмеје. Друге две емисије које су привлачиле пажњу народа на волшебан начин су нестале. У питању су емисије на Б92 „Ментално разгибавање“ и „24 минута са Зораном Кесићем“, човеком који је најпре привукао пажњу емисијом „Фајронт република“ коју су такође својевремено укинули. Зашто „менталаца“ нема? Кажу зато што су вређали два најпознатија напредњака а и још понеке из власти. Остаје непознаница да ли је ову радио-емисију неко забранио или су то челни људи ове телевизије учинили предострожности ради. Што се Кесића тиче, он се по свему судећи са својим тимом са којим креира ову изузетно духовиту и маштовиту емисију, ипак враћа у марту после скоро два месеца. Кажу, пауза је била планирана, али зашто је онда приликом потписивања новог уговора са њим речено „Србија је ипак победила!“ Да ли то значи да емитовање ове емисије креће поново захваљујући притиску јавности или неког другог коме никако не иде у прилог да се у овом тренутку нешто забрањује, а после видећемо.
Елем, било како било сиромаштво духа видљиво је свуда око нас, да ли су се уморили аутори, власници медија који се плаше за своје националне и друге фреквенције или су наступила нека времена у којима се и поред развијене технологије полако гуши и деформише српски дух.
Забрана или аутоцензура? Од два зла ово прво је ипак мање. Од првог се можемо излечити, зна се и како, али од овог другог тешко.
Верица Мићић
