ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ОСВОБОДИТЕЉИ
Када је у окупираној Лозници, почетком 40-их година прошлог века, на згради гимназије, коју је заузела окупаторска војска, био истакнут огроман натпис на руском : “Гитлер Освободитељ”, само мали број мештана је наслућивао да су са Немацима ту били и белогардејци. Међу њима било је и рођених у нашој земљи, који су говорили чисто српски, да би се убрзо у гимназији, из које су биле изнете све клупе, као авет, у улози окупатора појавио и професор Кравченко, који је у тој школи доста раније, радио као професор. Први на његовом тапету био је продавац новина Алимпије Смиљанић, крупан, подебео старац, некада имућан трговац, који је банкротирао и коме је Кравченко при сваком сусрету понављао исту реченицу:
– А, а, а, цела Лозница зна Алимпију Смиљанића!
На то га је Алимпије сикћући, као да ће се угушити, допуњавао:
– Као часна и честита човека, господине.
Знајући у шта се та њихова препирка може претворити, Ружа, супруга Алимпијева, почела би одмах да их раздваја и богорада својим крушевачким акцентом:
– Господине Кравченко, забога, престаните, а ти Алимпије, ’ајд’ у кујну!
Међутим, за разлику од Кравченка коме су циљна група за исказивање моћи били некадашњи угледни и имућни Лозничани, велика већина белогардејаца имала је сасвим друге врсте преокупација, што донекле илуструје и следеће казивање једног старог Лозничанина:
– Дошавши код младе комшинице Раде Поповић, стара циганка Злата, која је ретко проговарала по коју реч, одједанпут поче гестикулирати рукама и причати као навијена:
– Безобразни су Руси (белогардејци). Ђуша отишла у село, а ја код куће сама. Кад они…
Један ’вако повиши, а један помањи. Помањи вели: Дај ракије! А ја дрктим, па велим: Њет! Кад дође она из комшилука, знаш је ти. А повећи је дрпа за д . . е, па је оборише на кревет, па је грлу, љубу, цмок, цмок… А она се смеје, смеје, мило ђевојци…
Ха, ха, смеје се и Рада. – Она је дивна… вели она, јер јунакињу са кревета зна као лепотицу.
Ћут’, ћут’, продера се тетка Милка, старица која је код Поповићевих била домаћица.
– Па налети и на мене! Иде на иксана! Налет га било! Ижљубу они њу…
Ћут’ Златка! То је лудо! Пред дететом… опет ће тетка Милка.
А за то време у ноћи уочи српске Нове 1943. године, мачак Перо се умиљава, ватра букти, киша пљушти на већ изглачани снег, бунар шкрипи. Полутама свуд…
Зоран Тешић
