ЛОЗНИНЧКЕ ПРИЧЕ – ДУГО ПУТОВАЊЕ У НОЋ

ЛОЗНИНЧКЕ ПРИЧЕ – ДУГО ПУТОВАЊЕ У НОЋ

tesicПоред надалеко познатог Кур-салона, веома популарна места за ноћне проводе Лозничана у Бањи Ковиљачи, крајем 60-их и почетком 70-их година прошлог века, били су такође и хотел “Подриње”, ресторан “Блед”, а за младу генерацију, којој сам тада припадао и ја, и хотел “Београд”, где су се одржавале чувене игранке.  Међутим, пошто су у то време само ретки срећници поседовали свој аутомобил, а последњи аутобус за Лозницу из Бање Ковиљаче полазио сат времена пре поноћи, када се весеље у свим поменутим објектима тек захуктавало, дочекати фајронт а претходно не обезбедити превоз, поготово зими, била је веома ризична авантура. Наравно, у такве рискантне ситуације редовно сам са својим друговима западао и ја, од којих ми се посебно у сећање урезала једна јануарска ноћ, када сам са својим другом Предрагом кренуо стопом испред “Централе” до Кур-салона. Ту нам се придружио и наставник Бора Гузић, који нам је рекао да ће убрзо аутом да наиђе његов пријатељ Славко, па можемо заједно до Бање са њима, пошто они иду у једну кафану на Гучеву. Чим смо сели у ауто, Славко који је био видно припит, стисну гас до даске, док ме Боро од страха стеже тако снажно за надлактицу, да сам имао осећај да ће ми покидати мишиће. Шокирани због сумануте вожње, нисмо смели да изустимо ни једну једину реч, све док нисмо стигли на Гучево. Када смо Предраг и ја у препуној кафани угледали нашег бившег професора и великог боема Рацу Јакића са друштвом, као да нас је сунце обасјало. Одмах нам је обећао да ћемо се до Кур-салона превести са његовим пријатељем Ћиром, чим попију још једну туру пића. Када смо се тек после серије испијених тура око поноћи Предраг, ја и њих петорица спаковали као сардине у Ћириног “фићу”, и кренули низ Гучево, професор Раца којем сам ја седео у крилу, обори штитник од сунца и на моје питање што је то учинио, када је напољу мркла ноћ, рече:

– Да не гледам смрт својим очима!

Како смо се спустили са Гучева, то само Бог зна. Чим смо закорачили у Кур-салон, Предраг и ја смо истог трена упрли погледе у Милуна Шицуљку, са којим смо се у две речи договорили за превоз до Лознице. Када је Милун убрзо позвао конобара да плати цех, Предраг и ја изађосмо напоље, да би се после пар минута појавио Милун са својим колегом, који га је рукама обухватио око пазуха, малтене донео до његовог “фиће”. Мислили смо да је то једна од његових уобичајених шала, али кад нам је после двадесетак метара вожње рекао да пред собом ништа не види, знали смо колико је попио, и да је ђаво однео шалу. Али на нашу срећу на Мазаловој станици нас заустави милиција и затражи од Милуна возачку и саобраћајну дозволу. Милун одшкрину прозор и протури документа, на шта му саобраћајац саопшти да изађе из аута. Пошто се Милун претварао да га није разумео, милицајац ухвати за кваку и отвори врата, а Милун се као врећа са кромпиром изврну са седишта, покушавајући безуспешно да се придигне са пута. Наравно, Милун се убрзо нађе у “марици”, а Предраг и ја пешице за Лозницу, како нам је те ноћи ипак било и суђено.

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )