НАШИ СМО – ФАКЕТИЋ

Тако смо кренули на пут. Мама је рекла може баба и аутобусом, тата је рекао нека, ипак ћемо је ми одвести па смо сели у кола. Возили смо се неко време, а онда смо стали. Испред нас је био ауто који се није померао ни напред ни назад, иза нас се затим нашао други ауто који се такође није померао, а онда се више нисмо померили ни ми. Ветар је дувао и носио снег, тако да смо убрзо били скоро затрпани.

Прошло је неколико сати и ја сам се уплашио, а бака је рекла не бој се, сине, бака је ту, а мама је рекла баш и онда је рекла тати ето, јесам ли ја лепо рекла нека иде аутобусом, а тата је рекао а да је твоја мајка, а онда је мама опет почела да прича оним тоном и није престајала и тако је прошло још неколико сати. Мама није престајала, ветар није престајао и снега је било све више.

Тада се нешто померило на мом прозору, снег је спао са стакла, појавили су се прсти и неко лице иза њих. Ја сам рекао ијао и бака је рекла ијао и мама је рекла ијао, а тата је рекао ијао, али дубоким гласом. Онда су се врата отворила и тај чико је пружио руке према мени, узео ме у наручје и рекао ја ћу спасти ово дете! Окренуо се и однео ме, а врата су остала отворена.

Око нас је све било бело и онда су се појавили неки људи и камере и неко је викао још мало десно, још десно и чико се померио и онда је пропао и мене допола умочио у снег. Тада је неки човек у зеленом пружио руке ка мени, а чико је рекао НЕ! Можете ме нападати, знам да ћете на мене ударити свим силама, али ја не дам ово дете. Ја ћу га спасти! Онда се усправио и изнео ме на неку њиву по којој је ветар носио снег као стиропор, али ми је у његовом наручју било топло.

Тада је потрчао високо подижући колена, а поред нас су ношена ветром пролетела два тенка и, чини ми се, један булдозер, а чико је подигао колена још више и потрчао брже, а мени је снег из капуљаче запао за врат. Ветар је остао иза нас и питао сам га да ли ће ме однети до Лознице, а он је рекао да неће. Питао сам је л’ зато што је далеко, а он је рекао да за њега ништа није далеко него тамо постоји неки јадарит, криптонит, нешто, нисам баш запамтио. Онда ме је донео до неке велике куће у којој је било још много људи и деце и ту су ми дали врућ чај и сендвиче.

После сам чуо да је бака покушала да затвори врата, али није могла, а пробали су и мама и тата, али од снега нису могли и онда су дошли Ноле и његов тата и спасли их, а мени је било криво што мене није Ноле спасао. Тако се све добро завршило, осим што је бака добила малу упалу плућа и промрзли су јој прсти, али су они ионако мало криви, а мама и тата су добили тежак бронхитис.

Мама и сада кад је љута на тату спомиње како смо се заглавили у снегу, а ја сам доживљај написао као школски рад, али ми је учитељица рекла да сам све измислио и залепачила ми у дневник кечину ко врата оном њеном плаво-жутом оловком. И још ми је рекла да се не каже Факетић.

А ја сам сигуран да је био Факетић.

Небојша Трифуновић