ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЕКСТРАВАГАНТНИ ПРОФЕСОР

Изградњом новог дела школе поред већ постојећег старог здања, и добијањем дозволе за још четири нова одељења, у лозничкој гимназији средином 60-их година прошлог века, отпочиње често спомињана златна деценија њеног постојања. Тај период остаће дуго упамћен не само по изванредним ученичким резултатима, већ и по изузетном професорском кадру, чији ће педагошки рад у то време бити препознатљив на свим факултетима бивше Југославије. Један из те незаборавне плејаде је и професор ликовног васпитања Димитар Маркозанов, Македонац из Скопља, који је после завршене Ликовне академије у Београду, у потрази за духовним миром, одлучио да на неко време оде у што забаченији крај у Србији, али га је животни пут после годину дана проведених у Крупњу довео и у Лозницу. Због свог маркантног изгледа и достојанственог држања, Димитар је дуго за многе Лозничане био права непознаница. Међутим, у суштини он је био веома комуникативна особа, али изузетно принципијелна и правдољубива. Једном приликом када сам му као његов најбољи пријатељ, лакомислено пренео неку ургенцију да поправи оцену једном свом ученику, Димитар се истог часа ухвати за косу и рече:

– Ух, Зоран, шта ми уради? Па он не само да преко целе године ништа није учио, већ ми је непрестано намерно ометао наставу, мислећи да је мангуп, па ћу му и ове године као и прошле морати поклонити оцену.

Када сам му објаснио да ја уопште не знам које тај ученик, ни чији је, Димитар одахну, а мени паде терет са срца. Како се Димитар држао свог принципа, а разне друге ургенције нису престајале, наставничко под тим притисцима доноси одлуку да поменутом ученику без Димитрове сагласности поправи оцену. Осећајући се омаловаженим, Димитар свим ученицима у школи којима је предавао, из свог предмета закључује петице. О том случају се причало не само у Лозници, за шта је Димитар добио апсолутну подршку.

Иначе, колико год  да је био добар педагог, а поготово сликар, Димитар је био један од најлошијих возача које сам икада у животу познавао. Тако једног лета чим је купио нови “голф”, о коме је дуго маштао, рекао ми је да је решио да њиме крене у Скопље да види фамилију. Како га нисам никако могао одвратити од те ризичне намере, преостало ми је једино да му пожелим срећан пут. Када се вратио у Лозницу, одмах ми је приповедао:

– Дођем ти ја, Зоран, једва некако до Београда, па кренем ауто-путем ка Нишу. Кад замисли, возачи сви полудели. Иду својим аутима право на мене, па ми нон-стоп аблендују и машу нешто рукама. Ни сам не знам како сам стигао до наплатне рампе, кад тамо радници почеше да се крсте и са чуђењем згледају. Тек када ми неко од њих саопшти да сам ја јединствен случај који је преко сто километара возио у контра смеру, схватих какву сам глупост направио.

Док смо се слатко смејали, спазио сам му на трен у очима неку искру сете, која га је идуће године заувек одвела у родно Скопље, где и данас са уживањем рестаурира фреске у манастирима, и слика, користећи инспирацију и мотиве и из јадарског краја, за који га вежу најлепше успомене.

Зоран Тешић