НАШИ СМО – ЈАНУАР

Најскупљи месец у години још нас све држи у благом нокдауну, што због испражњених новчаника, што због претераног конзумирања јаке хране, али и дневних догађаја који се смењују као на филмској траци. Као да су сви некако руменији, заобљенији и поспанији у овом периоду и поред најава да нас очекују бурне политичке турбуленције, још тежа економска ситуација и ко зна шта још не. Није баш једноставно раздремати се и прихватити чињеницу да живиш у земљи која после деценију и по званично открива да иза убиства новинара Славка Ћурувије  стоји држава у којој си такође живео и којој си и тада плаћао порез, којој си одговарао за непрописно паркирање, у којој су деловали исти или слични политичари који и данас делују, само на другим функцијама, и за коју си добровољно или по обавези одлазио на различита ратишта. Ратиште за истину и правду је најпогубније. Неизвесност у победу једнака је јануарској беспарици. Чудан је тај јануар и тежак. Ето, скоцкало се да у јануару коначно започнемо дуго најављивање преговоре о приступу ЕУ, а ког јануара ћемо тамо и приступити, писаће неко ко доживи. Ипак, док човек трепне, оно већ крај месеца, а онда током фебруара, можда најтежег за пословање, схвати да већ дебело гази нову годину. И тако укруг, година за годином, а нада у боље сутра тиња, повремено плане, а све чешће спласне. Кад помислим да је већ у новогодишњој ноћи избила туча са повређеним младим  људима, да је уочи Бадњег дана убијен старац од 85 година, а да је на Божић у пожару изгорео кров на згради и уништен стан породице са Градилишта, запитам се па шта нас чека у наредних 350 и нешто дана. Најмање ме страх од политике и политичара. Они су сами себи довољни, и за коалицију, и за свађе, и за смицалице и за размирице. Мене брину неконтролисане продаје алкохола малолетницима или тек стасалим пунолетним особама. Брину ме родитељи који немају контролу над својом децом, барем у јануару, кад је распуст, кад су пијанке готово свакодневне, кад на телевизији и новинама стално читају о несрећама насталим због конзумирања алкохола у неограниченим количинама. Слушам и чудим се каква су то дошла времена кад девојке пију алкохол на флаше, а невешти младићи не издрже ни до треће чаше. И конобари тврде да су им девојке боље муштерије и да на ногама остају дуже од мушкараца. Већина њих на крају вечерњег изласка (а чујем да излазе и дању ради алкохолног допинга) није у стању ни да хода, али некако их пренесу до куће и оставе пред вратима. Шта је са родитељима, питам се. Чују ли ту своју чељад кад бауљају мртви пијани до кревета? Обиђу ли их ноћу да виде да ли се нису открили? Улазе ли следећег дана у њихову собу? Осете ли устајалост ваздуха испуњеног алкохолним испарењима из организма њихових мезимаца? Одакле им паре?! Ваљало би се уозбиљити. Јест да је јануар месец светковина и кратког опуштања, али, људи, треба дочекати и мај, август, па и следећи децембар и Нову годину. Колико се потроши на алкохол, петарде и друге динамите за новогодишње и божићне празнике, нахранили бисмо много гладних, обукли много голих и босих. Узмите се упамет, тек је јануар.

Слободан Пајић