ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ПОЗОРНИЦА ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
Стара зелена пијаца на Горњој луци, све док крајем 50-их година прошлог века није била преуређена у средњошколски парк, поред своје основне намене била је истовремено и једна велика позорница, на којој су лознички популарно звани “уличари” Лондон, Мијо Мезе, Ђондра, Маријанчило, Франто, Перутњак, Цар и остали, својим препознатљивим ораторским, пантомимичарским, музикантским и другим само њима својственим “талентима”, свакодневно приређивали спонтане представе под ведрим небом. У тренуцима свог “надахнућа”, није се знало да ли су више у томе они сами уживали, или су веће весеље приређивали својим слушаоцима и гледаоцима, који не само да су их непрестано у свему подржавали и бодрили, већ је већина у њиховим представама активно и учествовала. Дешавало се често, да у исто време док на једном крају пијаце зајапурени Цар својом неразговетном свирком на чешљу прекривеним целофаном, засмејава неколицину мештана, а на другом разљућени човечуљак Мијо Мезе “води битку” са дечурлијом гађајући их чим стигне, јер га задиркују и у кофе са изворском водом коју је свакодневно више пута носио свом газди ковачу, убацују прашину, у самој пијаци за тезгом “расположени” Ђондра, окружен слушаоцима, испија још један поклоњени чокањчић шљивовице и препричава своје ненадмашно пливачко умеће, захваљујући којем је десетини утопљеника спасао животе, избавивши их из брзих таласа и вртлога злоћудне Дрине.
Ипак, “главне звезде” на пијаци увек су били чувени “оратори” Бранивоје Илић Лондон из Руњана и Маријан из Башчелука, звани Маријанчило. Иако Хитлер одавно није био међу живима, Бранивоје је свакодневно понављао исте вести које су почињале речима:
– Овде радио Лондон! Хитлеру, мајку ли ти у пиздон!
Такве “емисије” нису никако могле да прођу без реакције присутних, који су му кроз смех непрестано узвикивали: Лондон, Лондон!
То би Бранивоје једва дочекао, узвраћајући им својим сочним псовкама и забрањеним политичким паролама, уносећи искру весеља у тмурну соцреалистичку свакодневицу, као једину реакцију режиму, који на њега уопште није обраћао пажњу.
Ништа мању разбибригу међу мештане Лознице није уносио ни Маријанчило, који је са саговорницима обавезно упадао у жестоке и бескрајне препирке. Без обзира на то да ли се говорило о најновијим вестима са радија, или о локалним комшијским односима, Маријанчило је временом све више и више падао у ватру, не могавши да стане са беседом ни када би му чаршијски мангупчићи откачили каиш на панталонама и одвезали учкур на гаћама. Тек пошто би му доњи веш склизнуо до колена, Маријанчило би га махинално придржавао руком, не знајући да му је “бруку” прекривала једино његова дугачка кошуља од ланеног платна. Међутим, младе шаљивџије се понекад нису задовољавале ни тиме, па би му уз урнебесан смех присутних, у ногавице од панталона и гаћа убацивали каменчиће из калдрме и друге мање предмете, што би Маријанчила само још више распаљивало, и вероватно продужило његову говоранцију унедоглед, да се није знало да ће се сутра на истом месту појавити исти актери, са својим незаборавним улогама.
Зоран Тешић
