ПРИЧА О МИЋИ – СРЕЋА КАО ИГРА

Да ли се срећа може купити? Већина би рекла не може, али то не важи за Лозничанина Радивоја Мићу Радичевића (56) који је у два маха, у игри на срећу, добио ауто. Неписано правило је да између лутрија мора да прође осам година, судећи по томе трећи ауто Мићо може да очекује догодине

У ресторану ЈП „Наш дом“ у Клупцима у мирисима кухиње ради можда најсрећнији Лозничанин, бар што се лутријске среће тиче, али како каже, срећа га служи и на другим пољима. Мудро каже, срећа се стиче рођењем, у животу ће ти бити онако како се звезде поклопе у  том тренутку. А њему су се, изгледа, баш поклопиле.

Радивоје Мића Радичевић схватио је да му је срећа наклоњена давне 1983. године када је на лутрији организованој у оквиру забаве „Црно-бело вече“ у Лозници  добио главну награду ауто, популарног „фићу“.

– Сећам се као да је јуче било. Са супругом и друштвом, било нас је десетак, дошли смо то вече на забаву и сви смо купили по неколико срећака које су коштале по пет динара. Чланови ФК Партизан почели су да читају бројеве а главну премију је извлачио певач Ера Ојданић. Слутио сам да је то све намештено пошто сам тада био шеф “Јадровог” предузећа „Снек-бар“  а забава је била у „Дрини“. Мислио сам да ће коверат бити сакривен у рукаву или на неком другом месту код Ере, међутим, како је лутрија напредовала он је почео да се скида и на крају је остао само у мајици. Тада сам схватио да ту нема намештаљке, али сам ипак био помало скептичан. Извукао је најпре четири нуле, па петицу, шестицу и требала ми је само петица и готово. Устало је нас осморо,  свако је чекао неки број и кад је рекао –  Ко има број пет? – ја сам занемео. Наравно, касније сам частио цело  друштво – сећа се Мићо.

Живот га је потом одвео у Шабац у „Металопластику“ где је радио као руководилац друштвене исхране и ту је провео десет година. Осам  година после првог добитка на лутрији он учествује у још једној наградној игри организованој у овом граду на Сави.

– Тог дана сам био у граду и видим да је испред цркве паркиран црвени „стојадин“ односно “застава 101” као главна награда на лутрији  греб-греб. Узео сам пет-шест срећака, видим да су на једној сва три знака иста, али никоме ништа не говорим, да ми не био отео. Отишао сам по неке моје другаре да ми праве друштво и кад смо дошли, узмем још једну срећку да не буде провидно. Питам продавца шта треба да се појави да бих добио ауто, он каже три иста знака са аутом. Кад сам му рекао да управо то и имам, замолио ме је да ником не причам јер неће продати више ниједну срећку – смеје се Мићо.

Наравно, ауто је добио а после осам година опет је  требало да обнови свој „возни парк“ и да  добије „мерцедес“ на лутрији која је била организована на једној забави, али је те године главна награда  био телевизор па је добио њега у замену за ауто. Уз ТВ апарат добио је пеглу и фен.

–  Сваких осам година сам добијао и сад је ред да добијем опет, али нећу узети срећку ове године већ следеће. У међувремену ништа не играм на срећу, не да ја то темпирам, него се деси тако – каже он.

Многи тврде да ако имате среће у лутрији, немате са женама, али то не важи за овог нашег суграђанина који каже – Сачувај боже, мени се све поклапа и срећа у лутрији и срећа са женама.

Супругу је упозно у Цриквеници, где је радио пре војске а у брачне воде су упловили веома млади, она са 16 а он са четири године више. И ето то траје. У удварању, али и у још неким стварима пуно му помаже и то што има таленат за писање песама. Служио се Мићо поезијом и када је имао проблема са старешином у војсци. Због песме коју је написао старешина му је опростио грехе и не само да га није казнио, већ су постали и кућни пријатељи. Песме није објављивао, али их чува. Посвећене су времену када је Тито умро,  Белој Цркви, Тршићу…

– У време када сам би о шеф ресторана у Бадањи дошла је инспекција и  затворила ресторан не мојом кривицом већ због пропуста који је направила фирма. Пошто тог дана нисам био ту, отишао сам сутрадан код њих и прочитао им песму коју сам написао. Песма је на њих оставила тако добар утисак да су ми одмах  рекли да отпечатим ресторан и да наставим да радим – каже Мићо.

Љубав, лутрија, поезија, куварство, све му иде некако од руке. А кувар је постао, како каже, сасвим случајно.

– Ишао сам у средњу школу у Шабац за ауто-механичара али су ме из ње истерали као најлошијег и најнемирнијег ђака. Вратио сам се кући, отац ме је натерао да идем са мајстором да мешам малтер, што се мени, наравно, није свидело. Тада сам одлучио да ћу у школи у којој се упишем бити најбољи. Тако је и било. Био сам најбољи у Угоститељској школи, сада имам  33 године стажа, од чега сам само три  био радник у кухињи, осталих година сам шеф, али не онај који наређује, већ који ради.

Стално кува и код куће, али се сада и жена „извештила“ па га замењује. Сложили смо се да су мушкарци бољи  кувари јер жене морају да раде и друге кућне послове а мушкарац када кува, само се томе посвети.

Да ли ће Радивоје Мића Радичевић опет добити ауто следеће године, видећемо. Рекао је да ће нам јавити а ми ћемо доћи да га сликамо поред најновијег четвороточкаша. Па Мићо, нек ти је са срећом.

В. Мићић