КЊИГА О ЈОВАНКИ БРОЗ – ИСТИНА О ЖИВОТУ И ПАТЊАМА
Лозничанима је почетком недеље представљена књига о Јованки Броз, а аутор Жарко Јокановић изнео је низ потресних детаља о животу прве даме некадашње СФРЈ. Емотивно вече употпуњено је фрагментима из књиге које је читала глумица Милица Милша, иначе супруга аутора
Библиотека Вуковог завичаја приредила је у понедељак увече промоцију књиге “Јованка Броз – мој живот, моја истина”, једну од најчитанијих у Србији, која је ових дана доживела и треће издање. Емотивну и потресну причу о познанству, дружењу и животним недаћама прве даме некадашње Југославије и супруге Јосипа Броза казивао је писац књиге Жарко Јокановић, а одломке из прве и једине ауторизоване биографије Јованке Броз читала је глумица Милица Милша, иначе супруга аутора. Иако је већина у публици већ прочитала књигу, нови детаљи додатно су изненадили све они који су мислили да су довољно упознати са дешавањима на политичкој сцени СФРЈ, као и о Јованкином прогонству које је трајало готово четири деценије.
– Вечерас смо ту да се сетимо једне дивне жене чији је живот обележио епоху, која је била последња историјска личност на овим просторима, жена борац, антифашиста, рањеник која је из рата изашла као потпуковник Југословенске народне армије. Са 17 година примљена је у партију, била је човек од поверења, дисциплинована, организована и педантна. Имала је 20 година када је са својом јединицом ушла у ослобођени Београд 20. октобра 1944. године. Тачно 69 година касније у том истом граду је завршила свој овоземаљски живот – казао је Жарко Јокановић.
Јованку је описао као жену која је пленила и зрачила свим најпозитивнијим људским особинама наглашавајући да ако се некада буде писала енциклопедија достојанства, онда ће Јованка Броз, сасвим сигурно, бити на насловној страни те књиге.
– Била је 25 година у срећном браку са Јосипом Брозом, председником земље које више нема, а потом је 36 година била прогнана, мучена, злостављана, стављена у кућни притвор и шиканирана на све могуће начине, до последњег дана живота. Писање књиге о њој није било у плану већ сам 2004. године ступио у контакт са Јованком јер сам чуо стравичну причу о условима у којим живи. Имао сам људску потребу да покушам да јој помогнем. Наставили смо да се дружимо и причамо, а ја сам записивао од речи до речи то што је она причала. Касније се сложила да то снимам на диктафон. Многе приче нисам записао и оне нису ни ушле у књигу. После провале у њену кућу у фебруару, пристала је да наше приче преточимо у фељтон који је током лета објављен у “Блицу”. Њој се то допало а била је и изненађена да је људи нису заборавили. Онда се родила идеја да то допунимо и објавимо књигу. Нажалост, она је после неколико дана отишла у болницу али смо наставили болничка дружења и она је говорила: Пишите, јер људи треба да чују истину. Тако је настала књига која је била и њена велика жеља. Стално је понављала да живи из ината да би исправила неправду – испричао је Јокановић.
Док је глимица Милица Милша читала делове из књиге, многи у публици нису могли да сакрију сузе, а потресне реченице никога нису оставиле равнодушним.
– Да је којим случајем Јованка умрла пре објављивања књиге, никада је не бих ни објавио јер је мој циљ био да она види све оно што сам написао и да се увери да је свака њена реч дословце пренета. Имала је поверења у мене а оно је годинама грађено. Били смо, пре свега, пријатељи. Битно ми је да је она ставила потпис на књигу, да је видела књигу у прелому, бирала фотографију за насловну страну. Срећан сам што је, иако у тешком стању и прикована за болничку постељу, успела да узме књигу у своје руке, да је заједно са мном прелиста и што је била задовољна због тога – рекао је Јокановић.
С. Пајић
