НАШИ СМО – ТРИСТА

НАШИ СМО – ТРИСТА

zorica nasi smoДанас редакција ЛН има 300 разлога за славље, али да куцнемо у дрво јер није време за звона и прапорце. И као што је све у Србији подељено, тако и осећања која би природно требало да буду слављеничка, помућена су и бригом, и извесном горчином. Да ли вас треба да буде брига за то? Да одмеримо тасове. На једној страни, како то рече бард лозничког новинарства Мирослав Југовић у поруци коју нам је оставио на фејсу (види Југа, ко би рекао) ЛН су подвиг, а тристоти број је истрчани маратон. Јесте подвиг покренути новине капиталом довољним само за куповину елементарне опреме, уз ризично штампање прва три броја на вересију, без икакве рекламе и залеђине. Верујте ми на реч, такву лудост могу да направе само новинари у самоодбрани. Даље, ЛН су први лист у историји града који је изашао на тржиште као недељник. Лозничани никада раније нису ишли на киоск по своје новине, добијали су их бесплатно и никада нису имали прилику да развију традицију штампаних медија. И док свака већа варош у Србији има забележених између 55 и 120 година сопствене историје на страницама локалних новина, само у Лозници никако да се прими тај пелцер. А сваки покушај је био добар – и “Јадар” (1955-1957) и “Лозничке новине” (1981-1992) као и “Вискоза” и “Наше време” које су превазишле оквир фабричке штампе. За оне који су одлучивали о томе у Лозници важност новина мерила се само као трошак, зато и нису много марили за тежину њихове оставштине. “Лозничке новости” су данас обориле рекорд “Лозничких новина” по броју издатих бројева, не и њихове дуговечности. Од тог рекорда нас дели скоро још оволико.  Ко још у Лозници и остатку Србије сме да планира за четири и по године унапред, а да није ушушкан у јавном сектору? Свакако не чувари ватре у локалним медијима који су преживели катастрофу приватизације и сада пливају између оних који новинарство схватају као прилику да се сликају пред камерама и оних који новинарство схватају као добру прилику да заврше послове на брзака. Као и потрошни политичари, њихове главне муштерије. Тврдим да су мање зла српском новинарству нанеле новопечене незналице у локалним медијима (брзо видите са ким имате посла) од жуте штампе која образује нови тип читалаца. Да ли је будућност којој стремимо испод наслова “Скандал”, “Срамота”, “Украо…”, “Преварио…”, “Убио…”, “Силовао…”, “На реду за хапшење…”, “Обнажила се…” Једна продавачица са киоска још пре коју годину добронамерно је саветовала да и ми отворимо трач рубрику о локалним јавним личностима, пошто се најбоље продају такве новине, а један политичар је отворено нашој редакцији нудио скандалозни материјал о свим лозичким политичарима и тајкунима. Објавиш, па наплатиш да не пишеш даље. А, ако си вешт можеш да наплатиш и од оних којима је у интересу да то изађе. А шта ако не пристајеш да будеш ишта од тога? Онда се спремаш на маратон у поцепаним ципелама у којем мораш да победиш незналице, улизице, сујетне и безобзирне, моћне и бесне, да преживиш оглашиваче који никада  и нису намеравали да плате рачун, да прежалиш ПДВ који си унапред платио за тај и све друге рачуне које не можеш да наплатиш, да платиш на време све своје рачуне и да се 20. у месецу радујеш плати која је мањаааа од просечне.

И шта вам се чини, на коју страну је тас превагнуо? Не, не и опет, не. Није ово малодушност, ово је само покушај да наметнемо тему, уместо да се хвалимо (имали бисмо чиме) или да се жалимо (имали бисмо на шта). Ништа од тога. Ту смо – 300, мало ли је, а колико још, било би лепо да зависи од вас који још увек у новинама тражите новине.

До следећег петка, срдачан поздрав из редакције ЛН.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )