НАШИ СМО – БРУКА
Могу да схватим да неко из преке нужде понекад ћапи понешто како би преживео, да на пијаци узме јабуку или јаје, док продавац услужује другог купца. Симпатично ми је и кад с јесени кроз прозор гледам како клинци, али и старији, беру јабуке или гроздове преко ограде мог дворишта. Знам људе који су прегрмели крађу аутомобила, проваљене подруме и покраден алат, па чак и напад провалника у рођеној кући. Истина, сви они имали су последице, најчешће здравствене, које су неке коштале и живота. Преживели су неки и када им украду марву из штала, када их џепароши оплеве у аутобусу или им неко украде панталоне на плажи па после до куће иду у купаћим гаћама. Сав тај јад некако профилтрирам и помислим, свакога ће стићи казна за недело које чини. Међутим, када неко зарад ситне препродаје развали вентиле на резервоарима са опасним материјама у “Вискози”, не хајући за последице, то не могу да прихватим ни под анестезијом. Да неко без трунке гриже савести зађе по гробљима и одваљује слова или попрсја са споменика, да краде вазе за свеће, ни то разум не признаје. Поклопце са шахти и сливника односе без помисли да ће ту неко одвалити точак или, не дај боже, упасти и поломити кичму. То нису крадљивци, већ бездушници. Како другачије назвати лопове, јер реч људи не иде уз ову категорију ходајућих бића, који уђу у двориште несрећног Андрије Милошевића у Шуловачи, притом знајући каква се туга надвила над фамилијом прослављеног фудбалера Саве, и поскидају бакарне олуке. Ни то им не буде доста већ провале и у кућу, претресу је и ко зна шта из ње однесу. Ма, чак и да ништа украли нису, зар се ниједног тренутка не запиташе где ће им душа. Брука! Можда су они неверници, пробисвети, антихристи, али, бојим се, да и они имају крсну славу, да се лажно богу моле, или је то нека потпуно друга димензија коју нормална људска бића још докучила нису. Срамота ме кад видим име свог града у новинама, а, нажалост, често је тамо, углавном у негативном контексту. Уз све напоре не могу да дођем ни близу тог осећаја кад ти је нечија трагедија прилика да нешто ушићариш. Да ли је најављени смак света, за који помислисмо да је шарена лажа, заправо већ почео само што га ми не видимо правим очима? Не уливају ми наду ни приче да ће “починиоци бити адекватно кажњени” јер још нико званично не рече зна ли се неки од њих. Не разумем зашто су некада “сумњиви ликови” често заштићенији од обичног поштеног човека. Зашто се такви не ставе на тапет и да народ види како изгледају они који су спремни да потрују пола града да би продали кило гвожђа. Да се назову именом и презименом, а не иницијалима, па да пред народом кажу што то чине, имају ли кога свог, оца, мајку, сестру, брата, дете… Некад помислим да се све изокренуло и да ћу пре награбати зато што случајно нисам укључио светла на аутомобилу у по бела дана (без обзира што на то подржавам закон) него да сам, рецимо, пустио амонијак да цури, црни луг да загађује околину или нешто слично. Ајде да се сетимо Доситејевих речи да је само добар човек срећан или Сократових да човека могу усрећити само добра дела, а никако земаљско благо. Не иде да кажем да сам песимиста, али, признајем, све мање верујем да ће доћи онај дан који чекам већ неколико деценија. Да ћемо живети као нормалан свет, да ће бити довољно хлеба за све, да ће закон бити ту само да нас подсећа да понекад не претерамо, да децу професори неће опомињати да не долазе на часове дрогирани… Плашим се да је то превише…
Слободан Пајић
