ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – НАРОДНИ ПОСЛАНИК

tesicМногима је познато да је наш чувени математичар и професор на Универзитету у Београду, академик Михаило Петровић – Мика Алас (1868-1943), поред дугогодишњег активног бављења педагошким радом, увек налазио слободног времена и за своју виолину, на којој је изузетно лепо свирао. Међутим, само мали број Лозничана и Шапчана се данас сећа да је и Аласов следбеник, такође истакнути математичар и професор на Природно-математичком факултету у Београду, др Милорад Бертолино (1929-1981), иначе матурант Лозничке гимназије, као срењошколац исказивао изузетно занимање за уметност, поготово за позориште, чији је био велики заљубљеник. Ипак тај Бертолинов младалачки ентузијазам за игром  на “даскама које живот значе”, потиснуо је у други план његов огроман таленат за егзактне науке, а донекле и опште стање духа у земљи првих послератних година, што је утицало да већина позоришних комада у мањим местима, због слабог одазива публике, поприми најчешће неозбиљан тон.

У једној таквој представи наступао је и млади Бертолино, после које вероватно није имао никакву дилему, за своје будуће животно опредељење.

Наиме, када се после положене аудиције у Шабачком народном позоришту код чувеног Ракитина, пред полагање матуре пријавио и у драмску секцију лозничког КУД “Караџић” коју је водио учитељ Воја Глигорић, Бертолино се одмах наметнуо, и већ након месец дана добио улогу Јеврема Прокића у Нушићевом “Народном посланику”. После слабо посећених представа у Крупњу и Љубовији, дошао је на ред наступ у Бањи Ковиљачи, где је најављивано да ће се по завршетку представе одржати игранка, што је била само смишњена лаж, да би се привукло што више гледалаца. На велико разочарење глумаца, на представи се појавило само троје гледалаца: један непознати војник, девојка сумњивог статуса и партијски активиста из Ковиљаче Ратко Милићевић. Први чин “Народног посланика” одвијао се ужасно тромо. Глумци су изговарали текст тако безвољно да никоме ништа није било занимљиво, а поготово смешно. Одједном, Милош Петровић – Ћајић који је играо Спиру, потапша Бертолина по рамену и рече:

– Причекај ти, Јевреме, одо’ ја да купим цигара! – и оде.

Пошто тим неочекиваним гестом поквари заплет, остали глумци немајући куд спустише завесу. Када су је после Милошевог повратка поново подигли, сала је била сасвим празна, јер је некуд нестало и оно троје промрзлих гледалаца.

Пошто у близини није било нигде ни воде, потиштени глумци, онако нашминкани, потегнуше назад у Лозницу, пешице, неизустивши успут ниједну једину реч.

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )