НАШИ СМО – ПЕНЗИЈА
Све више се плашим свега што се зове реформа. Не зато што сам конзервативна него због лошег искуства пошто све што смо до сада реформисали и трансформисали није изашло на добро ни по државу ни по грађане. Нарочито није добро када крене исправка исправљеног. Ето вам, на пример, правосуђе. Реформа очигледно није била добра, али је исправка још гора. Сви “недостојни” су некритички враћени, па сада држава дреши кесу за надокнаде за претрпљени бол и штошта друго. Богами, како сада ствари стоје биће и трећег круга једног дана, наравно, опет из џепа грађана. Кога брига за њихову бол? Њих и онако све боли. Али, нека о томе проговоре достојни. Ако њима не сметају недостојни, онда џаба све. У овом тренутку мене више брине најављена реформа пензионог система. Све разумем – и да је готово 14 одсто БДП одлази на пензије и да 28 одсто републичког буџета иде на дотације за исплату пензија и да систем то више не може да поднесе. Међутим, како ћемо ми који стојимо у реду за пензије да их дочекамо? Како најављују, у наредних седам година граница за одлазак жена у пензију повећаће се на 63 године, а за мушкарце ће се задржати на 65. Њихова рачуница показује да је то праведно јер просечан животни век мушкараца је 71,6, а жена 76,8 година. Још ако томе додамо и податке да у развијеним земљама продужавају радни век на 67 година пошто је њихов животни век 80, онда дођемо на исто. Да ли је исто? Да ли се исто стари у Србији и у развијеним земљама? Србија је, по званичним статистичким подацима, земља бенседина који не могу да ублаже чињенице да су све смртоносне болести у сталном порасту, а да је број дана на боловању у опадању. И шта вам то говори, да је наша медицина узнапредовала па се људи брже излече. Како да не. Све је теже доћи до лекара захваљујући претходним реформама у здравству, а све већи страх од губитка посла, болесне држи даље од лекарских комисија. Једном сам била сведок очајничког покушаја једне жене којој је позлило на послу да остане на ногама а да то нико не примети. Не, не треба ми помоћ, молим Вас све ће бити у реду, ако изгубим овај посао, када ћу други наћи? И други сведоци тог очаја запитали су се као и ја – у што се претворио наш живот? Не знам како ви, драге моје, гледате на своју будућност, али ја се својој подсмехујем. Замишљам себе са 63 како седим на конференцији за штампу са три пута млађим колегама са којима хватам корак док трчимо са догађаја на догађај. Молим бога само да не буде неких нереда па да још морам и потрчати, знам како то изгледа. Теши ме да нисам у електронским медијима па да ме ћушкају и склањају из програма и гледају попреко што се сама не повучем да не кварим слику. Већ видим учитељице како спретно са 63 организују часове физичког са хиперактивном децом, васпитачице како им везују пертле, касирке насмејане за касом, медицинске сестре како померају непокретне болеснике, шалтерске раднице пуне стрпљења, а целу нацију како нас све бодри да издржимо како се не би све распало. Мужеви код куће већ рачунају колико још једна година доноси бонуса у кућни буџет. А, деца, благо нама, шта ћемо са њима? Могу ли наши бонуси бити довољни да их издржавамо све док им не ослободимо наше радно место? Или ће наш елан, знање и умеће у шездесетим препородити ову земљу и омогућити отварање нових радних места.
Биће да је тако.
Зорица Вишњић
