ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ДИМИЈЕ
Уобичајена слика у Лозници, у првим деценијама прошлог века, сваког пазарног дана (петак), а поготово на Видовдански и Госпојински вашар, била је појава великог броја сеоског живља из Јадра и Босне, одевених у традиционалне ношње свог краја. Такође, у то време често се дешавало да су се многи младићи и девојке из различитих села Подриња, са обе обале Дрине, први пут видели и “загледали једно у друго”, управо на лозничкој пијаци или вашаришту, што се у већини случајева завршавало њиховим венчањем. Такво познанство десило се и једној лаковерној девојци из Босне, али на њену несрећу са нежељеним исходом. Блистајући од среће што је упознала “човека свог живота”, доживела је дубоко разочарење, истог дана при повратку кући из Лознице, чим је дошла на обалу Дрине. Покушавајући да пронађе завежљај са новцем, који је држала скривено у својим димијама, после вишеминутне безуспешне претраге, схватила је да је покрадена, и то на њену велику жалост, од непознатог младића у којег се тога дана заљубила. Срећом, њена комшиница из села, коју је затекла на скели, познавала је тог младића, јер је радила са њим у “Вискози” у истом погону, па их је због тога и запазила, кад су шетали заједно.
Пошто се радило о позамашној суми новца, који је сирота девојка вероватно чувала за мираз, случај је стигао од лозничког суда. На главном претресу где су се странке суочиле, млади судија Зоран Зоњић, обрати се оштећеној страни да образложи своју оптужбу. Девојка се окрену према туженом и поче:
– Ја сам, друже судија, мислила да је овај човек озбиљан и честит, и да има поштене намере. А он, лопужа, то искористио, па турио руку у моје димије, и украо сву моју сиротињу, коју сам ја од уста одвајала и чувала.
Та њена двосмислено изречена оптужба, поред сажаљења, судији Зоњићу и члановима пороте госпођи Лепи Николић и учитељици Ради Рељић, замало не измами и осмехе на лицу, па судија Зоњић да би “спасао ситуацију”, као из топа, озбиљним тоном упита туженог:
– Да ли је ово што смо чули истина?
На то тужени, погнуте главе, једва разговетно изусти:
– Истина је, друже судија, и кајем се због тога.
Пошто је тужени признао кривицу, за разлику од њега, несрећна девојка изађе из суднице видно расположенија, док судија и поротнице, у краткој паузи до следећег предмета, мало из шаљивог угла, прокоментарисаше претходну несвакидашњу расправу.
