РАДОМИР ГАВРИЛОВИЋ, ЖЕЛЕЗНИЧАР У ПЕНЗИЈИ – ОД ЊЕГА ЈЕ И ТИТО ТРАЖИО ДОЗВОЛУ

Четрдесет година радног стажа Лозничанин Радомир Гавриловић провео је на железничким станицама пропуштајући возове из целе Европе, а 11 пута на његов сигнал чекао је и “Плави воз”. Радио је на најпрометнијим станицама и пропуштао и више од 130 возова за 12 сати смене

Лозничанину Радомиру Гавриловићу (70) нико у породици није био железничар, а то не би постао ни он да почетком треће године гимназије у школу није дошао помоћник директора железничке секције из Сремске Митровице и ђацима понудио примамљив наставак школовања у Саобраћајној школи у Новом Саду. Отишао је из Лознице 1961. и по завршетку школовања, две године потом, провео 40 година у дружби са возовима. Пола радног века провео је на железници, а другу половину на “Вискозином” индустријском колосеку.

Два пута му маршал руку пружио

Радомир је скоро 30 пута мењао станице, отпремао је као отправник возова све врсте композиција, најдужа је имала чак 80 вагона, а поносан је на то што је Тита, тадашњег председника СФРЈ, 11 пута пропустио да прође “плавим возом”. Два пута се и руковао са маршалом, први пут у Сремској Митровици 1971, а други на лозничкој станици пет година касније.

– Сишао је Тито из воза у Митровици и пружио руку да се поздрави са нама железничарима, а ја сам се нашао први до вагона. Други пут је у Лозници прошао поред нас црвеним тепихом, народ га је поздрављао, а Јованка га подсетила, “матори, а железничари” па се вратио неколико корака и руковао се са нама “О, моји железничари”. Био је насмејан – сећа се Радомир.

Када би “плави воз” полазио из Топчидера, прича Гавриловић, као претходница би ишла војна композиција која би на успутним станицама искрцавала по чету војника с оружјем на готовс. Онда би на сваких десет минута наишао Титов воз у три дела “Динара”, “Козара” и “Велебит”, а Радомир је морао после сваког да прегледа скретницу, црвеном оловком потпише да је исправна и стигне да сачека следећи део јер ни Титов воз није смео проћи кроз станицу ако машиновођа не види црвену капу отправника возова и подигнут лопарић. Станице су биле пуне полиције и државне безбедности, а путнике су закључавали у чекаонице док не прође председников воз. Једном су му уочи Титовог проласка неки Црногорци ушли у станицу и извадили пиштоље, а Радомир је само подигао слушалицу посебног телефона и већ то је, без иједне речи, био знак полицији да одмах пошаље патролу.

Ципеле трајале месец дана

Гавриловић памти и дане у Путинцима, станици између Руме и Старе Пазове, на којој је за 12 сати смене пропуштао по 139 возова, односно по један на сваких пет минута. Као отправник морао је преко телеграфисте за сваки воз да јави да ли га прима и да пита наредну станицу хоће ли га она примити, а при том да са црвеном капом на глави дочека сваку композицију.

– Ту ни цигарету нисам стизао целу да попушим, повучем дим, али док одем да јавим да је прошао један, већ стиже следећи. Тамо је село на три километра, нема се где ни хлеб купити па успорим долазећу композицију, дам паре машиновођи да ми телеграфиста у Руми купи кифле, а онда успорим следећи којим стиже купљено. То је било немогуће издржати – прича Гавриловић.

У Руми ни у станицу није улазио, једном је за смену 151 воз пропустио, а  обавештења од телеграфисте добијао је радио-везом.

– Таман отпремим воз на 15. колосеку, а он јавља да стиже други 12 колосека даље па трчим преко вагона да стигнем јер ако ме не види машиновођа мора да закочи, то је шкрипа нечувена. У Руми ми ципеле нису могле потрајати месец дана, а  ако ми капа одлети под воз, брзо ми шеф станице шаље другу – сећа се Радомир и додаје да се некада морало остати прековремено па наставити опет своју смену, а тад од умора “осетиш да у грудима нема ничега”.

Примала се добра плата, па ноћни и прековремени рад, а уз то и “вишак” сваких седам дана, али се зато и радило много. Једном је тражио од директора у Новом Саду да га пребаци на пругу Рума-Зворник, а да се одрекне пола плате, али је добио одговор да је то “пензионерска пруга” којом прође једва десетак возова дневно. Ипак, касније је био и на тој деоници, а на станици у Ковиљачи радио је баш када су 1975. Швеђани поставили уређај којим је скретница окретана притиском на дугме у станици. Била је то прва станица у СФРЈ на којој је постављен такав систем. Ни прелазак у “Вискозу” није значио одмор. Био је једини железничар међу 11.000 запослених и ваљало је бринути о 72 километра колосека, а годишње је 2.000 вагона увозио и извозио.

Тако је Радомир некада пропуштао возове крцате путницима из Дортмунда, Лондона, Атине… а данас тек понекад чује писак теретњака који се провуче лозничком станицом, али црвену капу отправника неко други носи.

Возови

Тутњали су пругама крај Радомира брзи, експресни, међународни возови са по 1.200 путника, али предност су, како каже, увек имале композиције које су превозиле лако кварљиву робу и живу стоку. Никада не стој између два воза који се мимоилазе и нипошто крај воза који превози регруте на путу у војску, научио је када је дошао на прву службу у Старој Пазови јер флаша која долети кроз прозор може бити кобна.

Н. Трифуновић