НАШИ СМО – ПЕДАГОГИЈА

Друга недеља школске године протекла је и код ученика и код родитеља у хватању залета за све оно што следи до следећег летњег распуста, али и у прилагођавању на нове наставнике или професоре, у зависности од школе коју похађају. Као и до сада, ђацима првацима чини се да је најтеже, како основцима тако и средњошколцима. Гледао сам како у једној градској основној школи првачићи са зебњом ишчекују да учитељица прозове њихово име, али, рачунам, већ им је неко рекао у којем су одељењу јер је то већ одавно постала уобичајена пракса. Многи знају код које ће учитељице (или учитеља) бити још док су у предшколском узрасту, али има и оних чији родитељи нису облетали по школским канцеларијама тражећи да им се испуни жеља и да њихово дете буде баш код одређеног просветног радника. Њима је неизвесност много већа, али и доживљај нове средине. Ваљда је све то део педагогије, у којој су, и по правилу, у васпитању детета подједнако укључени и родитељи и просветни радници. Слично је и у средњим школама, само што су ту  деца већ довољно одрасла да могу сама да схвате да су нека одељења састављена на основу сугестија и интервенција, опет појединих родитеља, а да се у избор разредног старешине или предметних професора опет умешало много више од педагогије. Нажалост, неки ученици се тиме и хвале, показују, ваљда, моћ својих родитеља, можда и статус у друштвеним круговима или нешто треће. Све је то мањи шок од оног који доживљавају ђаци приликом првих сусрета са неким професорима. Од олакшања која доживе са оним професорима који им у том сусрету најаве да ће им помоћи да што лакше савладају препреке које буду пред њима, до оних који им при првом уласку у учионицу наговесте да “са њима нема шале”, да о петицама или чак четворкама могу само да сањају. То је она врста педагога која код ученика тражи шта не зна, а не шта зна. Нек им је на част, али мишљења сам да би периодична контрола њиховог понашања требало да постане пракса. Ко год има школарца, септембар му је најмање драг месец у години. Поред свега што треба обезбедити пре поласка у школу, посебни јади су она финансијска потраживања која родитељ мора да обезбеди касније. Родитељске састанке организују у школама већ првих дана, што поздрављам и похваљујем, али на њима се упознавање односи више на трошкове него на карактере ђака. Најава екскурзија по високим ценама сегмент је за који многи немају решење. Срећа па има и разумних који признају да се толико новца не може одвојити за пар дана, па ће се, како чујем, екскурзије све ређе организовати. Посебну главобољу имају матуранти који поред редовних обавеза морају да мисле унапред и да озбиљно припремају терен за даље школовање или, евентуално, проналажење запослења. Доскора сам мислио – и то ће тећи својим током, као и све досад, али, бато, није шала имати два ђака – једног на почетку а другог на крају средњошколског образовања. Знам. Има нас још. Шта је, ту је. Нека нам је онај одозго на помоћи. Само нека су нам деца жива и здрава. И нека не посустају пред налетима непедагогије, немаштине и непоштовања људских и професионалних кодекса.

Слободан Пајић