НАШИ СМО – ОЛУЈА
Четврти август, година 1987. Крцат воз од Београда клацка ка Сплиту. Винковци, Славонски Брод, Новска… Пада ноћ, а ја и даље на једној нози у препуном ходнику хватам ваздух крај отвореног прозора. Циљ ми Личка Калдрма, али тек утонуо у сан, у пре који сат испражњеном купеу, пред зору излазим пар десетина километара даље од жељеног одредишта. Книн се будио из летње ноћи. Јогурт и врућа погачица окрепила ме баш као она из наше Мијине пекаре. Први шинобус назад до Калдрме за 20 минута. Толико је било довољно па да сваки пут кад неко од 1995. године помене Книн осетим језу и нелагодност. Помислим зар је сав онај народ крај “книнског колодвора” воз заменио тракторима. Ћебе изнад главе, сузе као последњи поздрав родној груди и пут дуг читаво пунолетство. Кад неко војну операцију назове “олујом”, можеш само замислити шта иза тога остаје. Мук. Згаришта, фотографије завучене у рам иконе, успомене, живот… Расељени само знају како је готово две деценије бити подстанар у избегличком кампу, са непознатим роком трајања таквог статуса. Иза остао читав конвој лепшег живота. А Европа не трепну и недавно узе у наручје Хрватску, која у понедељак на книнској тврђави прослави годишњицу чувене операције, односно офанзиве хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа одбране (војска босанских Хрвата) на подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Што је Хрватима победа и повод за свечаност, то је Србима злочин који су осетили сви они из километарских колона. Они који нису знали куда су пошли, а онда ни где су дошли. Руже никоме не цветају. Хрвати, одушевљени појавом Анте Готовине у Книну умало да га прегазе, док је весели премијер Зоран Милановић гутао најпростије псовке и скандирање “мајмуне, мајмуне”. У Србији парастос жртвама. И тек кад се обичан човек понада да су се страсти мало смириле, да сви корачамо европејским друмовима и да би се овог лета могло скокнути до макарске ривијере, Башких Вода, Хвара или Корчуле, оно опет све испочетка. Пун ми екран “олује”, олуја ми у души, сузе ми од олује, људи скрхани олујом. Зар нисмо могли да уживамо у поветарцу, у хладу маслина и палми, у ширини простора без граница? Одувале су олује и оно мало људске душе која није знала да мрзи. Али ја не умем то ни сад. Засвирао бих радо и сад са Хакијом из Сарајева, Владом из Осијека, Јанезом из Равних на Корошкем или Томажом из Марибора. Радо бих видео и родбину у Загребу, али већ дуго чекам да то исто и сви они пожеле. Можда кад уђемо у ту Европу или кад се олуја смири.
Слободан Пајић
