Наши смо – ХРАСТ
Време је да се декларишем – ја сам ватрени присталица Храст коалиције и острашћени симпатизер храста који се нашао на будућој траси ауто-пута Београд-јужни Јадран.
Заправо, ја сам много више од острашћеног симпатизера, ја сам поштовалац тог горостаса из Савинца код Горњег Милановца и огорчени противник свих који игноришу његових шест векова живота – овако сам почела текст оног дана када се чинило да ће у недостатку нашег самопоштовања бити посечен горостас који је најмање шест векова одолевао Турцима, Аустро-Угарима, Немцима, НАТО бомбардерима, свим болестима, сушама и мразевима, а замало да страда од Веље и Аце који су оценили да је тобожња брига за храст заправо одраз паланачког менталитета који се испречио на ауто-путу. Кад, после само два-три дана кликну Веља са РТС-а: Нека кошта, колико кошта, храст остаје. О, хвала ти ЕУ што постојиш! Цепам текст и пишем нови, нек се мучим, кол’ко се мучим, али текст написан бити мора! И таман, мислим, шта ћу и како ћу, жао ми баченог текста, рондам што Веља не сачека бар петак, да изађу новине, кад угледах нови храст. Има само 45 година, а у коренима све што је вредело у двадесет векова. Зове се Рајна Драгићевић, професорка је на Филолошком факултету у Београду, а мене је придобила говором својим студентима на апсолвентској вечери. Ево скраћене верзије, да се уверите о чему говорим:
На дан када смо прослављали ваше апсолвентско вече, одложен је матурски испит малих матураната јер су се тестови које је требало да попуњавају појавили у јавности. Овај догађај само је једна од бројних манифестација уружености нашег просветног система, као и друштвеног система у свим областима… Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, а они су само власници квадратних метара! Ако себе срозате у сопственим очима, онда ће вас и околина гледати са омаловажавањем. Будите поносни, самоуверени, будите спремни да учите и да се доживотно усавршавате, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ! Волите своје ученике. Упознајте их са оним племенитим што носе у себи, а чега често нису свесни. Извуците оно најбоље из њих. Подигните им углед у њиховим сопственим очима. Нипошто им не поклањајте оцене, али им стално омогућавајте да поправе оцене које имају. Препознајте и поштујте њихов труд. Покажите им да могу бити успешни ако раде. Не убијајте им вољу.
Професорски ауторитет не стиче се претераном строгошћу и самовољом, већ праведношћу и недвосмисленим договором којег обе стране треба да се придржавају. Хвалите најбоље јер ћете тиме инспирисати и остале да се потруде и понекад буду најбољи. Пружајте шансу многима да понекад буду најбољи. Учите ученике да воле своју земљу. Често се може чути како професори својим најбољим ученицима саветују да што пре оду одавде. Почело је да се подразумева да је најбољи успех у школи сигурна пропусница за одлазак из Србије. Хајде да преокренемо перспективу! Укажите најбољим ученицима на то да треба да остану у Србији јер ће јој, као најбољи, помоћи да се опорави и постане боље место за живот. Не дозволите им да оду и да препусте земљу свакојаком олошу!
Зацртајте им као животни задатак да се боре против живог блата у које тонемо. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!
Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена и победите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало. Победићете тако што ћете дати све од себе да садржаје које треба да представите својим ученицима учините занимљивим, узбудљивим, свежим. Успећете у томе само ако много знате, ако волите оно што радите и ако сте посвећени.
Уценици то могу да препознају, и то непогрешиво. Не обазирите се на чињеницу да се неке ваше колеге не припремају за часове, да многи ништа не раде, а примају плату, не обазирите се на трулеж око себе и не предајте му се! Нека ваш час буде оаза знања у свеопштој пустињи, светла тачка у мраку, зрно смисла у бесмислу.
Ви имате мисију: ако успете да повратите ауторитет школе и знања (а то се не може постићи ниједним законом, већ ентузијазмом професора), падаће као домине све препреке ка бољем животу у Србији. Од часа српског до економских реформи! Од часа српског до борбе против корупције! Од часа српског до космоса!
Ваша моћ је огромна и ваш задатак је од стратешког значаја. У томе је разлика између вас и разноразних менаџера, консултаната, координатора, администратора, оператера, богатих власника локала и осталих експерата за продавање магле. У њиховим рукама су пројекти, локали, авиони и камиони, а у вашим рукама је будућност ове земље. Никада немојте заборавити: ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!
Чини ли се и вама, као и мени, да одбрана храста има везе са овим манифестом професорке Драгићевић. Живим у нади да ће неко из ЕУ прочитати њен говор и да ће предложити Влади Србије да професорку именује за министарку просвете. Нас не би послушали. “Власт је власт, а храст је храст”, што рекоше, бранитељи храста.
П.С.
Нисам сигурна да би професорка прихватила понуду, али утешно је знати да постоје такви.
Зорица Вишњић
