НАШИ СМО – УЗБУНА!
Видовданска вашаријада донела нам је тако дуго очекивани корак напред (ваљда се тако назива похвала за вишемесечно климање главом), месец јануар претворио се у “датум”, а мала матура прецртана је путачом и сав труд марљивих ђака обрисан музгавом гумицом. Е, још само пет-шест година и ето нама на граници табле ЕУ уместо оне на којој пише Србија. Не лези враже. Кад је почетком деведесетик кренуло крвопролиће, међусуседно ратовање и понирање братства и јединства у најдубљи муљ историје, бејах тек две године у трећој деценији живота, а кад нас, можда, поново пусте у окриље звано Европска унија, бићу на прагу шесте. Толико је пролетело у надању, у стрепњи, у скривању, у понижавању, у раду за дневницу или шегртску плату. Док су падале бомбе с краја деведесетих, склањах своју децу у подрум, а у првој деценији након двехиљадите заједно се надасмо бољим данима. Шерпе и пиштаљке – слаба вајда. Шта сте тражили, то сте и добили – и сада ми одзвања цинична реченица оних који су “старог кова”. И данас објашњавам деци да знање увек има цену, али немам ваљан начин да објасним како политичари не знају за одговорност. Гледају деца да се научници окупљају у центру престонице и протестују због, како кажу, катастрофалног стања науке у Србији. Немају подршку државе за нове пројекте али ни за основне потребе. Траже оставку министра просвете и осталих одговорних што нису показали ни спремност ни способност да се проблеми у науци реше. Онај “датум” с почетка приче тумачи свако како хоће, објашњавају државници да то неће онемогућити српског сељака да пече ракију или просечног Србина да прикоље и испече прасенце “без конкретне дозволе”. То је ваљда најкритичнија тачка на ћуприји ка Европи. Гледамо како комшијска Хрватска оде и остави нас да и даље цупкамо уз “моравац” у нади да ће кораке једног дана савладати и остали Европљани. У међувремену надничари умиру у воћњацима док беру вишње, болесници прокувавају у неклиматизованим собама, а нација расправља о томе колико је која естрадна уметница окупила публике на својим концертима на месту где се спајају Дунав и Сава. Пре више од једне деценије причало се да смо на дну, а сад видимо да је и дно вишеспратница за оно што код нас може да се доживи. Кадар сам предложити сваком младом човеку, који се заустави на раскршћу животних опредељења, да патриотизам стави иза реалности. Гледај, дете, где ће ти бити боље. Зашто да продајеш живот испод сваке цене ако можеш у њему и да уживаш? Главобоље овде више нису здравствена тегоба већ стање духа разапетог између данас и сутра, између наде и реалног. Узбуна! Та реч ми одзвања у глави још од војничке осамдесет и осме, када нисам могао ни да сањам да ћу некада пожелети да је чујем из све знаге. Апатија, лењост, учауреност. Буђење! Може ли се? Ни сам немам вере у то, али шта друго? Можда није све пропало. Нада последња умире. Још само пар година за нас.
Слободан Пајић
