ПОТЕЗ ДИМИТРИЈА ТОМИЋА – ЈЕДИНИ ГАСТАРБАЈТЕР У БАТАЉОНУ
Запослен у банкарској фирми у Франкфурту, где је и рођен пре 23 године, Димитрије Томић из Брезјака није много размишљао да ли да добровољно одслужи војни рок у отаџбини. Уз славље је дочекан из војске, а истог дана је прославио рођендан и крштење
У жељи да настави традицију својих предака, али и следећи примере старије браће Јована (43) и Горана (39), Димитрије Томић (23), рођен у Франкфурту, а пореклом из Брезјака, одлучио је да тромесечни војни рок одслужи у Војсци Србије. Каже да је то његов дуг отаџбини, а од родитеља, оца Милојка и мајке Милије научио је да воли завичај, али и да му је матерњи језик српски, којег говори подједнако добро као и немачки.
– Иако је у Србији укинута обавеза служења војног рока, ја сам искористио могућност да то учиним добровољно. Знам да је необично да то учини неко ко је рођен ван граница Србије, али ја ту земљу осећам као своју, носим је у срцу, баш као и сви моји у породици – каже Димитрије.
Рођен је у Франкфурту, тамо провео детињство, завршио школу и запослио се као банкар, али је током одрастања научио да воли земљу у којој су му рођени преци.
– То је за мене најлепша земља на свету, са најбољим људима али и богатом традицијом. Одлучио сам да се добровољно пријавим и одслужим дуг отаџбини. Војску су служила и моја браћа, али су они добијали позиве. Један је био војник ЈНА, а други Војске Југославије, а ја, ето, војник Војске Србије – поносан је Димитрије и каже да је у Ваљеву, Пожаревцу, Панчеви и Београду, где је провео војни рок, стекао другове за цео живот.
И његов отац Милојко се, како каже, трудио да не забораве порекло и своје претке.
– Родитељи су и њега саветовали да иде у иностранство да заради за живот, али да се једног дана врати у Србију. Од мајке Милије сам слушао како су се некада испраћали регрути, какав је то понос био за породицу, и зато сам одлучио да и ја то учиним. Мени су направили свечани дочек из војске, а тог дана сам прославио рођендан и крштен сам у цркви. Служење војног рока за мене је патриотски чин и то бих препоручио својим вршњацима и новим нараштајима у дијаспори. На жалост не одлучују се сви на тај корак. Зато сам и био једини гастарбајтер у батаљону. Мада живим у Немачкој, сањао сам да носим српску униформу и планирам да једног дана овде дођем и останем заувек. Од свих пријатеља у Немачкој нисам упознао ни једног који је размишљао као ја. Ускоро се враћам у Франкфурт где ме чека посао али у срцу носим овај крај – искрен је Димитрије.
С. Пајић
