НАШИ СМО – ТЕПИХ

НАШИ СМО – ТЕПИХ

bobanРеч констатација код нас је чешће у употреби од речи решење, поготово ако уз њих иде реч проблем. Лакше је коментарисати лоше стање у друштву, него засукати рукаве и довести га у ред, али све то је, ваљда, заоставштина неких протеклих времена, иако, будимо реални, пре бих рекао да је то излизан изговор за неспособност. Већ смо стекли рефлекс да када нам неко “са стране” сугерише пропусте, ми га окарактеришемо као непријатеља, чак и када сами знамо да је сасвим у праву. Све више жмуримо на једно око, а није реткост и да окренемо главу пред истином која није у колориту наших стремљења. Плаши ме што нико од надлежних не реагује на проблем наркоманије или алкохолизма, уз који се све чешће окалеми и развратно понашање, хулиганство и чињење без икаквих моралних кодекса. Оно што је некад називано бруком, данас је стил живота и, што је најгоре, новине и телевизијски програми пуни су ликова који су промотери таквог стила. Може им се јер им се друштво страховито брзо шири. Зашто нам ситни лопови свакодневно убадају прст у око и доказују да колико год ми поставимо нових гвоздених поклопаца на шахтама, они за ноћ могу да покраду? И, да зло буде веће, сви као знамо да поклопци завршавају на отпадима секундарних сировина, али, као, нико не може да то “провали” и реши проблем. Има и оних који тврде да је таква појава само одраз дириговане спреге крадљиваца и оних који би требало да их проналазе и хапсе. Како у то да поверујем? Крупнији државни проблеми већ превазилазе схватљиве категорије. Пут ка Европској унији посут је тешким одлукама, прихватањима неприхватљивог, гутањем сувопарног и горког, применом до сада непримењиваног. Несташице лекова, листе чекања на операције и прегледе, укидање неких смерова у средњим школама, певање мелодија које Европа не оцењује као квалитетне, све су проблеми преко којих инертно прелазимо као преко дрвене ћуприје. Све је постало естрада и шарена лажа. Политичари певају, певачи бистре политику, тајкуни купују земљу, а пољопривредници гледају у небо. Отпадака на све стране, као и грдних проблема. Срећа да је тепих велики па се под њега доста тога још може гурнути, али, чежњиво се надам да ће сванути дан када ће неко узети прахер у руке и поштено га истрести. По цену жуљева на длановима.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )