НАШИ СМО – МАЧ
Ко мач дигне, од мача и страда, рекао је на сахрани Зорана Ђинђића митрополит Амфилохије у контексту који није остављао никакву сумњу шта је, заправо, хтео да каже. Исту реченицу чула сам ових дана од многих људи као реакцију на митрополитове и речи умировљеног епископа Атанасија Јефтића на протестном митингу у Београду. То су бивши радикали и заслужили, зар нису и они клели у Скупштини Србије, зар нису поручивали Ђинђићу да је и Броз шепао пред смрт? Зар они нису делили Србе на патриоте и издајнике, а сада их боли када их називају усташама? Не, није исто, кажем, у основи политике је манипулација, а у основи хришћанства, нарочито православља, љубав и праштање. Оно што је политици дозвољено по прагматизму, Цркви је забрањено по суштини. Ако је тешка реч наш усуд и кармичка коб, и ако је срасла са нама, онда нека свештеници скину мантије, или нека их и политичари обуку, а мелем за душу тражићемо у литератури, уметности, филозофији или код психијатара. Под утиском те тескобе, срела сам се наредног дана са игуманом у једном манастиру. Каже, бојим се куда нас све ово води. У петак је почињен страшан грех, не служи се молебан за упокојење живих. Целе Владе и Скупштине. Па то значи целе Србије – био је згранут мој саговорник, иначе, добар познавалац лика и дела митрополита. Његов мач је његова гордост, закључио је. Један социолог објашњавао је ових дана да су се српски политичари увек поигравали Црквом, увлачећи је у своју игру, када им одговара, и осуђујући је за мешање када им не одговара. Један стручњак за безбедност, само пар дана раније, дотурио је медијима досијее владика који делом нису Богу мили, али његовој служби јесу. Они воле грешне јер честити нису од користи. Зато су им и толерисали оно што би и свака просечна хуља осудила, а када су одслужили своје, остало је само да их разапну на крст и први баце камен. Верујем, у име нових сарадника и новог поретка међу великодостојницима. Типујем да је међу њима и онај неименовани из „редова блиских Синоду“ који је новинарима рекао у поверењу да митрополит неће бити укорен на предстојећем Сабору, јер он је песничка душа, воли да се сликовито изражава па је погрешно схваћен. И, ето новог идола за поклонике поезије Алана Едгара Поа. А, свима другима који су се кроз Његошево дело учили чојству, остаје запитаност, ако га митрополит хоће за свеца, зашто га није хтео за учитеља?
Ако неко од владика постави такво, некакво, нимало поетско питање митрополиту, можда би било на спасење и њему и њима и нама.
Уосталом, до небеске Србије не стиже се политиком, него душом.
Зорица Вишњић
