У СУСРЕТ 1. МАЈУ – СРЕЋАН ЈЕ КО РАДИ
На сто становника Србије 24,3 има посао, 24 прима пензију, а 10,4 тражи посао. У Лозници посао има нешто више од 14.178, тражи га 12.397, док пензију прима 16.000 грађана
Свако ко је данас запослен треба да је срећан, јер на једно радно место претендује барем петоро људи – истакао је недавно познати економиста Миладин Ковачевић. Према најновијим подацима, на евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ) у марту је било 792.344 незапослених, што је за 2.000 више него претходног месеца. У односу на исти период претходне године то је повећање од 9.652 лица. У Лозници на евиденцији незапослених је 12.396 лица, у односу на новембар хиљаду више. У НСЗ истичу да је број незапослених увек нешто већи почетком године, због престанка сезонских послова, али и због већег пријављивања оних који очекују да би се за њих могло наћи неко решење у програмима НСЗ који се реализују у пролеће.
Од укупног броја незапослених у Србији, 28 одсто су лица без квалификација, са трећим степеном стручне спреме је 26 одсто, са факултетом око седам одсто, а међу њима је чак и 64 доктора наука. У Лозници 60 одсто незапослених је са трећим и четвртим степеном стручне спреме, 27 одсто је неквалификованих, а 3,5 одсто високообразованих.
У производњи у Србији ради око милион људи, а ту је урачунато и око 500.000 пољопривредника. У осталим делатностима запослено је чак 1,3 милиона. Кад томе додамо пензионере, социјалне случајеве и незапослене, испада да на једног радника у производном сектору долази у просеку петоро људи. Тачне податке за Лозницу било је тешко наћи, али према подацима из Локалног акционог плана запошљавања за ову годину који се крајем децембра нашао пред одборницима Скупштине града, у Лозници је укупно запослено нешто преко 14.000 људи или 17,6 одсто од укупног броја становника, преко 40 одсто регистрованих предузећа је у области трговине, а четвртина у индустрији. Иначе, према најновијим подацима АПР (које смо објавили у прошлом броју) у Лозници тренутно има 787 привредних друштава и 2.635 предузетничких радњи.
Оно што посебно брине је скоро изједначен број пензионера и запослених. Према подацима Републичког завода за статистику у Србији је запослено 1.729.000 радника, а према подацима Фонда ПИО пензију прима 1.639.000 најстаријих суграђана – на 100 становника 24,3 запослена, 24 пензионера и 10,4 незапослених. У Лозници, судећи по подацима са сајта Фонда ПИО пензију прима укупно 16 хиљада , а у фонд за будућу пензију уплаћује по свим основама 24.480 људи. Просечна нето фебруарска зарада у Србији била је 43.371 динар, а у Лозници 29.253 динара.
Само око 18 одсто домаћих послодаваца на време исплаћује зараде својим запосленима, док код осталих плате касне од неколико недеља до неколико месеци, па и много дуже. Зато и не чуди што је статистичка анкета о потрошњи домаћинстава показала да су пензије, први пут значајнији приход од плата.
Ако је радничка крилатица осамдесетих била: “Нико мене не може тако мало платити, колико ја могу мало радити” сада би могла да гласи обрнуто. Нужда закон мења, а синдикати у Србији у 21. веку опстају на чланаринама запослених у јавном сектору где се још само покрећу штрајкови због ниских зарада. У приватном сектору радничка права не постоје као тема, синдикати су у повоју или их уопште нема, а штрајкови се покрећу тек када се уздрма нада да ће заостале зараде икада бити исплаћене. Тржишни закон понуде и потражње (један ради, а пет тражи) учинио је од бунтовних, најпокорније раднике у Европи, а већ ових дана, како сазнају београдски медији, Влада Србије могла би обелоданити да се озбиљно размишља о новом подизњу старосних граница за пензионисање – женама до 62, а мушкарцима до пуних 67.
З. В.
